Naša avantura

Mama Katuljak tj. Katarina i ja smo se srele na instagramu. Brzo sam se uverila da sam na njenom profilu na pravom mestu, jer sam tamo upijala radost igre i učenja kroz igru koju je ona na sebi svojstven način delila sa nama, posetiocima. Za te igre je često potrebna naša mala (ponekad i malo zahtevnija) roditeljska priprema, materijal koji se traži je manje više na dohvat ruke u kući, pa bih se često u momentima „a šta ćemo sad!?“, bilo kod kuće, kod bake ili na moru, setila njenih predloga i uvek, zaista uvek, smo i devojčice i ja bile oduševljene. Velika prednost njihovih igrica, da preciziram- Katarine i njenog trogodišnjeg sina Ignjata, je što nemaju neku savršenu matricu, već ideju, koju posle dete realizuje svojim ručicama, domaštava, dograđuje, majka onda usmerava igru kroz priču o nekim realnim pojavama, događajima, zakonitostima, neretko nauci, na način koji je detetu prihvatljiv, a nenametljiv, toliko prilagođen, da, moj je utisak, nema cilj da dete učini sad i odmah wunderkind-om, već da razvije kod deteta ljubav prema knjizi, nauci, svetu oko nas, ljudima koji ga okružuju. Drugi deo koji očarava je kako roditelji svoj avanturistički duh prenose na najbolji mogući način na decu, putuju lepom našom Srbijom, predelima koji su manje poznati i nama koji tamo živimo ili smo živeli i preko trideset godina, spavaju u šatoru, upijaju prirodu i upoznaju sva njena lica, jačaju veze unutar svoje porodice, jer pored trogodišnjeg sina imaju još troje divne dece. Neretko sam joj napisala da su INSPIRACIJA (pogledajte!), te je logično zašto sam je zamolila da podele svoju priču, tačnije njen delić, baš ovde i sa svima nama ♥ A priča je, verovali ili ne, stigla baš na moj rođendan, a da to Katarina nije ni znala… Malo je reći da mi je njenom čarolijom ulepšala taj dan. Ako i vama srce zaigra čitajući ove redove i onako dečije zatreperite, jedva čekajući momenat kada ćete neku od ideja primeniti sa svojom dečicom, a opet onako odraslo zablagodarite na tome što ste roditelj, podsetivši se tog blagoslova ovde i sada, onda vas je zasigurno ta čarolija dotakla.

Bila jednom jedna mama, zbunjena, uplašena sva i jedna mala Sneguljica, hrabra, puna života i radoznala sva. Zbunjena mama darova pregršt ljubavi, al’ Sneguljici treba više. Ne dâ zbunjena mama da se misli, razmišlja i pita svašta, ne dâ da se dete zbuni i joguni, samo ljubav ništa više. Ali Sneguljica znatiželjna, pitanjima, mudrolijama, radoznalijama, daje mami veliki dar, novo otkriće. Njenoj Sneguljici treba više mašte, igre, pitanja, istraživanja da nauči razne stvari, jer dete je pametno, treba ga podsticati.

Da, tako počinje naša bajka zvana roditeljstvo sa spoznajom (hvala Bogu vrlo brzo – sa nekih 18-24 meseci), da deca zaista mogu mnogo, da imaju veliki potencijal, prirodnu radoznalost, potrebu da otkriju, shvate, spoznaju, ljubopitljivo istražuju i mudruju. To znači ne treba ih „pustiti ima vremena“, već podsticati i samo kroz igru mogu sve.

Od tog trenuta kada me je dete sa nepune dve godine, mudrim pitanjima, opažanjima i zaključcima ostavilo bez teksta, shvatih da je ne zbunjujem, već samo sputavam prirodan razvoj. I od te spoznaje počinje naša avantura i sve je igra, otkrivanje, zaključivanje, čarolija i zabava.

Naša avantura traje i danas sa svakom novom igrom, osmesima, uspehom, istraživanjem, maštom, idejom… Nije da mi nije bilo teško, bilo je dana kada obaveze i umor učine svoje, kada sam se preispitivala gde ovo rastrzanje vodi.

A kad pogledam s ponosom kako rastu (neki već porasli) u dobre, radoznale, samostalne ljude, pune volje i onog sjaja u očima, shvatim kako su se sav trud i igra isplatili.

Slušam ga kako ujutru rano bosonog tabana, gledam oči sjajne, razrogačene i spremne da upijaju. Odmah cacori, srećan, slobodan, iskren. Gledam kako mi pruža ruku s pogledom punim poverenja da mogu sve, da mu trebam, ljubav bezuslovna i nesputana. Ta ruka zove samo na igru, pa kako onda da mu ne pružim dan pun čudesa i čarolija. A znam da sve će proći i taj pogled pun nade i želje da ide dalje želim da zajedno sačuvamo za čitav život.

Svuda je prostora za igru i u prodavnici, kuhinji, pošti, gradilištu, kupatilu… pa i u čekaonicama i redovima za brzopotezne igre.

U kupovinu idemo zajedno, stariji su ranije učestvovali u pravljenju spiska – slikovno, a najmalađi sada igra memori i kako je uspešniji zadajem mu poduži spisak. Zatim nosimo „slikovni“ spisak, on traži i precrta nađeno. Često igramo našu „nađi – nađi“ igru, fleksibilnu za sve potrebe i situacije. Kroz asocijacije mu zadajem namirnicu, a on rešava i traži. Mogu se među cenama tražiti cifre, brojevi, sabirati, oduzimati, upoređivati… provereno sa starijima.

Tako kroz igru, obavljamo bez stresa kupovinu, a mališani uče o značaju pojedinih namirnica, da mogu biti biljnog ili životinjskog porekla, vežbamo matiš, opažanje, logičko zaključivanje, bogatimo rečnik: ambalaža, deklaracija… i zaboravljamo na slatkiše i uporno traženje istih.

Vodu i brčkanje obožavamo, pa se i u kupatilu zaigramo. Ignjatu je omiljeno potapanje brodova. Pre kupanja napravimo papirne brodove, zasad pomaže, ali „đulad“ sam pravi gužvajući foliju i igri nikad kraja. Takmičimo se ko će pre potopiti protivnički brod, brojimo potrebne kuglice za potapanje, pravimo prepreke od boca, koje treba savladati a tu su i cevčice za dodatno ometanje. Kad dosadi dodamo zastavice i putujemo svuda po svetu gde nas mašta vodi, smišljamo avanture naših gusara/mornara, pričamo o lepoti, životinjama i zanimljivostima pojedinih zemalja u koje ćemo nekad zajedno putovati, a nakon kupanja ih tražimo na karti.

I poklopci od boca su nam omiljeni za igru u vodi: „pecamo“ ih, sortiramo velike/male, ređamo po zadatom nizu, pravimo kule, a nova zabava nam je i pena za brijanje. Dodam u penu za brijanje prehrambenu boju i četkice i slikanje po pločicama kreće. Razvijamo kreativnost, a nereda nema. Igru pravimo i sa komadima trules krpe. Isekla sam mu komade različitih geometrijskih oblika i boja, koje kvašenjem zalepi na pločice i slaže različite motive/oblike i igra se.

A tek kuhinja, ih naše radosti! Volimo i da mesimo, pravimo slatkiše i pomažemo u kuvanju. Presrećna sam kada vidim sa kakvim uživanjem stavlja svoju kapicu i navlači kecelju, začas je tu moj najbolji pekar tj. slatkišar kako on kaže. Dok mesimo ne smeta nam nered (možemo i crtati ha ha), rado gurne ruke u brašno, posmatra kako mu curi kroz prste. Radoznalo opaža kako se menjaju sastojci dodavanjem vode, dok meša za njega je ovo prava čarolija. Učimo o svojstvima sastojaka, šta su heterogene, a šta homogene smeše, uočavamo odnose uzroka i posledice dok se sastojsci mešaju i testo menja, vežbamo preciznost dok presipamo, upoređujemo količine, stičemo prvo iskustvo sa matematičkim pojmom merenja, deljenjem testa uočavamo odnos deo/celina tj. upoznajemo se sa razlomcima. O, kako okice sijaju dok upijaju sva otkrića. A ti maleni prstići postaju veštiji dok kida testo, gnječi ga, valja, oblikuje – eto fine motorike, potpuno jednostavno i dostupno svima… ali nered… I nered je prilika za dobro učenje i sticanje dobrih navika bez frustracije i natezanja, kroz čarobnicu igru ponovo.

A i kuvanje je zabavno, odvojite pomagala koje dete može koristiti na njemu dostupnom mestu. Osećaće se važno, ponosno, prihvaćen u svetu odraslih, njemu tako dalekom i nepoznatom, s porukom da je voljeno i deo tima.

Seckamo zajedno, a tada se najlakše broji, sabira, ređa po zadatom nizu, razgovara o biljkama, životinjama… a možemo i putovati. Da putovati! Povremeno organizujem/o (ranije i sa starijima), dan neke zemlje i kuvamo specijalitet ili improvizujemo, a ovo bude podsticaj za ostale igre koje iniciraju učenje o drugim kulturama, tradicijama, običajima. Tog dana čitamo knjige, kolaž tehnikom kreiramo bilo koju znamenitost, naučimo novu reč, plešemo, izmišljamo naše avanture u toj zemlji, glumatamo, crtamo, zabavljamo se i igramo se, u glavici možda ostane nešto, al ono najvažnije sigurno – sećanje na ove igre, na ovo naše putovanje, radost učenja, otkrivanja, spoznaje i da se sve može samo kad se hoće.

KNJIGA nam je najbolji drug, svi obožavaju čitanje. O ovoj blagodeti za dušu i um, neću pisati, već da i knjiga može biti predmet igre. Kako? Evo ovako:

• Dete možete upoznati sa nastankom iste. Iskreno ideja nije moja. Četvrkova je. Zapravo knjigoljubac insistira da mu se sve čita od korice do korice. Isprva sam mu govorila da na prvim stranama, koricama nema ništa da se pročita. On me je uporno vraćao, da nešto ne propusti, a zapravo je propuštao. Na njegovo uporno vraćanje počeh da čitam sve… izdavač, ilustrovao, prevod, štampa, tiraž, pisac, posvećeno… ja čitam, a on je počeo da pita. Tako smo počeli priče o čiki ilustratoru, mrgudu uredniku, voljenom dečaku kome je knjiga posvećena, priču o dobrom drvetu i nastanku princa od papira… o čarobnoj zemlji štampariji… i on je počeo da upija, budi se još radoznaliji (čitaj dosadniji ha ha ha), personifikuje pričano u igri…Eto i od najmlađih se može učiti!

• Pročitano delo može biti inspiracija da se sadržaj, pouka prenese i na različite aktivnosti i igru i tako jednostavnije, tj. lakše usvoji. Moje brzopotezno rešenje je kolaž. Pripremim različite materijale – bukvalno bilo šta, iscrtam likove iz priče i igra počinje. Dok lepi i kreira oponaša junake, prepričava zanimljivo, pitam ga o njihovim postupcima, šta bi on uradio… Često napravim i neku igricu da dodatno uposlimo ručice, vijuge i nešto naučimo. Tako nam je jež Miki bio inspiracija, da nakon kolaža, napravim ježa od kartona, dodam štipaljke, njegov zadatak je bio da stavi bodlje, tj. štipaljke prema zadatom broju, zatim sam dodala boje/šare na štipaljke, pa ih je ređao po zadatom šablonu. Zatim tu je bila i jesenja „greb, greb“ igrica, kada je trebalo svakom ježu da pridruži odgovarajući niz sa jabukama, kruškama, pečurkama i lišćem i tako pomogne ježu da se pripremi za zimu. „Greb, greb igrice“, znači da pripremim smešu od žumanca i tempere i premažem preko motiva (stavljenog u foliju ili oblepljenog selotejp trakom) koji grebe, tj. otkriva, u ovom slučaju ježevi.

• Knjižicama igramo i neke igre koje obožavamo, a zgodne su za putovanja i dosadu u čekaonicama i redovima.

• „Memori“ – dete posmatra stranicu neko vreme, opaža, pamti. Kad dogovoreno vreme istekne, postavljate pitanja: koliko je bilo životinja na slici, šta je bilo na stolu, a šta ispod, koje je boje bila haljina…. Zatim zamenite uloge. Zanimljiva igra, nikad ne dosadi, jednostavna, a veoma korisna. A i odrasli mogu da vežbaju memoriju!
• „Pogodi šta/koga vidim“ – opisujete asocijacijom, a dete pogađa. Naravno zamenite i uloge, videćete koliko brzo shvataju pravila i suštinu igre i kako njihove asocijacije mogu biti sadržajne.
• „Šta bi bilo, kad bi bilo“ – zadate izmenu u priči i zajedno nastavite pričanje nove priče.
• Brojimo, sabiramo, oduzimamo pojmove.
• Tražimo zadata slova…

Ono što je u našoj avanturi važno i daje joj posebnu draž je priroda. Trudimo se da vikendima od proleća do kasne jeseni budemo u prirodi, bilo gde u Srbiji, da deci približimo prirodu (stariji su već iskusni poznavaoci i veliki ljubitelji prirode), da nauče da je vole i poštuju, da istražuju, osluškuju, primećuju, da uče o biljkama i životinjama, odnosima i ravnoteži u prirodi. A boravak u prirodi pruža nezameljivo iskustvo…

Ponosna sam kada su deca fokusirana na nešto naizgled tako nebitno, kako primećuju razlike i specifičnosti svake šume; pokušavaju da otkriju koja se ptica čuje, sami sebe zapitkuju koja je ovo buba, šta je ovo, a zašto ono…..I tako u nedogled. A tek potok, rečica na koju naiđemo, moooora da se zagazi (ma, ne voda u prirodi nikad nije hladna) i obavezno bar jedno pljuus. Tu je i štap-najbolja igračka na svetu i bilje sakupljeno za naš porodični herbarium, tj. spomenarijum. Gledam ih kako su jači nakon ovakvih putešestvija, koliko ne primećuju umor. Primećujem kako uče da bolje vrednuju i cene svoje vreme i da sve ovo što vredi, treba čuvati.

Za naše mališane važna je senzorna, istraživačka igra, a nema bolje senzorne igre od šume, livade… prirode, koja budi sva čula. Toliko različitih tekstura: hrapave, reljefaste, glatke kore i grančice drveta; mekana, čupava, mahovina, sva sunđerasta i pufnasta, tako mami da se deca poigraju. Sve te boje: zeleno, mlado prozračno lišće, a na vlažnoj zemlji suvo i šuškavo. Neodoljivi mirisi koje upijamo, boje koje oživljavaju našu maštu. Slušamo milozvučan, divan poj ptica, šuškanje suvog lišća, pucketanje grančica i šum vetra. Slušamo i osluškujemo prirodu, mir i spokoj koji daruje i grabimo ga sebično, a onaj život, koji nesputano buja i divlja, puni nam baterije, za sve one „obaveze“ koje nas čekaju.

Najbolje se raste uz mamine igrice, koje pravim sama, a tu su i tatine spretne ruke da nešto iseku, zašrafe, pritegnu …. U kreiranju igrica uvek polazim od cilja i materije koju želim da približim i naravno sve dobro „upakujem“ u igru. Mora biti zabavno, jer se najlađi ne daju prevariti! O našim igricama više na mom instagram profilu @mama_katuljak_i_4_dzinuljka

Ignjatu su omiljeni vatrogasci. Među sačuvanim rekvizitima za oglede sam pronašla bocu sa cevčicom spremnu za ogled sa potiskom. Setila sam se kako da je učinim zanimljivom Igiši. Dodala sam vatrogasce i vatrogasna kola, obojila, zalepila na karton i prelepila selotejp trakom. A gde su vatrogasci, tu je i vatra, nažalost. Isekla sam hobi penu i krep papir i pustila ga da kreira grad, a zatim krep papirom doda „vatru“. Dok se igramo i stvaramo učimo zanimanja, pričamo o opremi vatrogasaca, težini posla, da li su vatrogasci hrabri, da li bi se on plašio… Učimo nove reči: hidrant, PP aparat, kiseonik, mlaznik… Pitao me odakle tu voda kad nije slavina, pa pričamo i o tome. Stvarajući naš grad i vatru vežbamo finu motoriku, manipulativne sposobnosti, jačamo muskulaturu šake, razvijamo taktilnu percepciju…

Kada je grad gotov i gori, vatrogasci priskaču u pomoć. Kad odvrne čep boce, voda curi kroz cevčicu i vatrogasci gase požar. Zavrtanjem poklopca voda staje. Umesto poklopca na vrh boce se može staviti balon, a voda curi sve dok je vazduha u njemu. Dugo mu je boca bila zanimljiva, a nakon igre odjurio je po crevo od usisivača, usisivač mu je bio hidrant. Čak je i rolne od aluminijumske folije poređao kao cevi kojima voda stiže u hidrant (ha ha ha shvatio je), uzeo je plastičnu činiju za šlem, izlepila sam mu prazne boce na leđa, za boce sa kiseonikom. I bio je vatrogasac čitavog dana!

Stariji mogu odgonetati šta to „gura“ vodu. Iako mlađi ne razumeju ogled, ovaj ili bilo koji drugi za njih je ovo magija, čarolija koja ih vuče i privlači. Važno je posejati ono divno seme šta, kako, koliko, zašto, odakle…. Probuditi zanatiželju i radoznalost i neizostavnio će biti pronicljivi i uporni da otkriju i saznaju zaključak.

Nadam se da sam svojom pričom uspela da dočaram deo naše avanture. Znam da je danas teško, fali strpljenje, previše je obaveza, loše rangirani prioriteti, poljuljane moralne vrednosti … Ali budimo hrabri, uporni i smeli, jer veliki je dar što imamo decu, privilegija i blagoslov što ste ih vi rodile, dragocenost što imamo život da ga ljubavlju ispunimo i zato, vreme je za vašu avanturu i živite je punim plućima! I ne zaboravite „deca su anđeli nama samo privremeno dati, ne dozvolimo da im okaljamo čiste duše“.

Draga Katarina Stamenković, neizmerno hvala na ovom divnom tekstu!