O vaspitanju ili Zašto je važno da roditelji liče na Boga

Pre godinu ili možda čak dve me je prijateljica Nikolina zainteresovala za dela autorice Nevene Vitošević Ćeklić. Ubrzo smo u rukama imali Malog anđela i uvrstili je u omiljene knjige pred spavanje, a ona je ujedno postala i polazište mnogih naših promišljanja. Nažalost u knjižarama nismo nalazile njene knjige, pa smo se dovijali na različite načine i tako kupili i korišćenu knjigu Kako je puž stigao u raj. Prepiska sa autoricom je potekla spontano, dogovori o tekstu za ovo naše „nebo“ su upalili zeleno svetlo. Vreme je prolazilo, mi smo strpljivo čekali. A onda odjednom, iznenada, a opet u pravo vreme, stiže Nevenin tekst na temu vaspitanja i roditeljske ljubavi, koji se oslanja na njenu knjigu Zlatni presek duše (Ars libri Beograd, 2008). Presrećni, delimo ga sa vama!

Poznato je da je uprkos svim rečima koje roditelji izriču svojoj deci, ono što na decu najviše utiče, ostavljajući najdubljeg traga u njima, samo držanje njihovih roditelja. Pre svega, nas vaspitava nečija ličnost.
Mi posmatramo svoje roditelje kao prve ljude na svetu. Iako još ne znamo za Adama i Evu, oni su u našem životu, naš Adam i naša Eva. Oni su naš raj i naš pakao, naša Zemlja i naše Nebo. Oni su u tom prvom trenutku čitav naš svet. A to prvo sagledavanje oblikuje neku vrstu naših duhovnih naočara kroz koje ćemo dugi niz godina zatim, pa čak, možda, i do kraja našeg zemaljskog života, nesvesno ili sve svesnije, gledati na svet.
I ne samo na svet zemaljski, kroz ove naočare gledamo i na svet nebeski. Stoga će onima, kod čijih roditelja nije bilo osobina bliskih božanskim, biti veoma teško da poveruju u Boga i Božja stvorenja, drugim rečima, da poveruju u sve ono što ova stvorenja svojim postojanjem oličavaju i na šta ukazuju.
Ako nam naši roditelji nisu poklonili dovoljno pažnje, ako nam nisu dali ideju da smo vredna bića, mi ćemo se i pred Bogom, ili prosto u životu, osećati bezvredno.

Ako roditelji za nas nisu imali dovoljno vremena, teško da ćemo se odlučiti na češće obraćanje Bogu, jer će nam se, čak i ako u Njega verujemo ili poverujemo, činiti da nemamo pravo na Njegovo vreme ili da pak smemo da ga koristimo samo u situacijama koje su za nas od naročite važnosti. No, za Boga neke druge situacije, koje mi posebno ne vrednujemo, mogu biti od mnogo veće važnosti.
Za veliku slobodu i poverenje koje imam prema Bogu, naročito sam zahvalna svome ocu, koji je tokom celog svog života na moje pitanje: „Imaš li vremena za mene?” odgovarao: „Ja za tebe uvek moram da imam vremena.” I zbilja, provodio je sate i sate slušajući moja detinja razmišljanja i maštanja, moje dečije kosmogonije, neke od mojih tadašnjih ideja i zapisivao, pokazujući mi na taj način da u mom razmišljanju postoje vredna mesta, čak mi i ukazujući na ono što se njemu činilo najzanimljivijim.
U pubertetu, kada sam zaokupljena biologijom, astronomijom i drugim prirodnim naukama, izjavila da sumnjam u Božje postojanje, otac mi je dopustio tu slobodu da u Boga ne verujem, rekavši mi da ni on u Boga nije verovao u petnaestoj. Tako me je i tada i još mnogo puta u životu na sličan način prijatno iznenadio, sa nekom divnom širinom prihvatajući i moje najsmelije ideje. S druge strane, ukazivao mi je na propuste i mane, učeći me da ih sama što bolje uočavam. Uvek je napominjao da je svest o grešci već pola koraka ka njenom otklanjanju.

Zemaljski roditelji su saobrazni nebeskim roditeljima, oni su neka vrsta preteča Nebeskog Oca i Nebeske Majke, neka vrsta putokaza ka Njima. Roditeljski dom je zemaljska slika nebeskog doma. Onaj ko ne čezne za domom svog detinjstva tome je veoma teško da shvati šta je to čežnja za Nebom.
Alfons de Lamartin, koji je imao rajski dom u detinjstvu, obasjan svetlošću duboko plemenite i umne majke, tokom celog života ne prestaje da čezne za Nebom kao za svojim istinskim domom. Čak stvara izraz, analogno izrazu mal du pays, što bukvalno znači bol za zemljom, a prevodi se kao nostalgija ili tuga, odnosno čežnja za otadžbinom – mal du ciel, koji bi bukvalno značio: bol za Nebom, ali u značenju čežnje za nebeskim zavičajem.

Naslov jedne od najlepših beseda vladike Hrizostoma „Naše nebo počinje ovde“, u kontekstu ovde napisanog mogao bi da glasi i: Naše nebo počinje u roditeljskom domu.
Drugim rečima, naša ljubav, naša radost, naša svetlost počinju u kući našeg detinjstva. Na žalost, iz te kuće na put zvani život, ne pođu svi sa bogato napunjenim koferima. A nema većeg bogatstva koje se može odneti iz roditeljskog doma do bogatstva ljubavi i razumevanja. Ko ne nasleđuje ovakvo bogatstvo od svojih roditelja, taj kao da ništa i ne nasleđuje.

Moj otac je bio izraziti nematerijalista. Moglo bi mu se zameriti da se nikada nije naročito brinuo šta mi ostavlja u tom smislu. Međutim, on je toliko verovao u moje unutarnje bogatstvo, s tolikom radošću dočekivao moje uspele pesme i slike, ugradio u mene toliku količinu sigurnosti, da mi se ponekad čini da zahvaljujući toj snazi koju mi je dao ne mogu propasti, pa makar mi i sve materijalno što imam odjednom nestalo. Jer kako kaže mudrost: „Onaj ko nije izgubio Boga, taj nije izgubio ništa“.
Za nas može biti od velikog značaja ukoliko su nam roditelji preneli svoje iskustvo o Bogu, o smislu, o veri… Čini mi se da je upravo u prenošenju Boga s kolena na koleno, najvažniji smisao porodice. Jer Bog, i samo Bog, naše je najveće bogatstvo i naše najveće zaveštanje.
Otuda je tako važno da imamo makar jednog roditelja, a najbolje je oba koji bar po nečemu i u nečemu liče na Boga. Takođe, da što ranije i sami počnemo da se spremamo za roditeljstvo, odnosno da što ranije osvestimo u sebi tu velelepnu težnju da Bogu postanemo slični. Uostalom, na ovom svetu ono što se nije rodilo u ljubavi i iz ljubavi kao da se i nije rodilo. A ljubav se može roditi samo iz ljubavi.
Onog ko je živeo u roditeljskom domu obasjan ljubavlju, na neki način, sunce ljubavi nikada neće prestati da greje, jer on ume na njemu da se sunča i ume na nebu da ga vidi. Pa i onda kada je nebo oblačno, on zna da ono postoji iza oblaka i da će jednom ponovo progrejati.

Onaj ko je živeo u mraku, u studeni neljubavi i kada ga bude sunce ogrejalo, pokušaće da se sakrije od njega, trebaće mu dugo vremena da se privikne na sunčev sjaj, a ako bude zašlo za oblake, teško će mu biti da poveruje da se ono ipak nalazi iza njih i da će pre ili kasnije ponovo izići.
Toplina roditeljskog doma toplina je rajskog vrta. Čovek koji se osećao sigurno u svome domu hrabro će poći ma kuda. I u najsurovijim predelima grejaće ga njegovo unutarnje ognjište.
Međutim, ima nade i za one koji ovu toplinu nisu osetili. Oni bi taj svoj nedostatak mogli da pretvore u prednost, jer imaju mogućnost da daleko dublje saosećaju sa dušama bolnim po ovom pitanju. Njihovi roditelji mogu da im posluže kao antiideali, antislike, u odnosu na koje treba da postanu različiti ili čak potpuno suprotni, kako bi njihova deca izbegla patnju kroz koju su oni morali da prođu. Lanac patnje negde treba prekinuti, i to ovde i sada.
Okretanjem ka Bogu, i u poznijim godinama, ovi ljudi su čak u nekim stvarima i u prednosti. Oni čisto pristupaju čistom idealu. Lišeni predstava o delimično sličnim bićima Bogu, oni mogu Boga da sagledaju na još dublji i ispravniji način.
Bog je ljubav i ma gde rasli i ma kako svima nam ostavlja odškrinuta vrata svog roditeljskog doma željno iščekujući naš povratak. Povratak zbog koga se rađamo, živimo, i prividno umiremo.