Osveženje.

Itekakvo.

Imamo gošću! Prijateljica mi je poslala poziv za fb stranicu Deca za priče, a ubrzo smo se autorka Jovana i ja „sprijateljile“ preko iste mreže. Njene tekstove ponekad jednostavno „progutam“, čitam ih u dahu, ponekad oči zasuze ili se naježim, no svakako ih pratim sa zadovoljstvom; volim način na koji nam prenosi tako važne poruke, a tiču se naše dece, vaše dece, svakog deteta… Iz tog razloga i neizdrž od želje da se baš njena knjiga nađe i u našem krilu, uskoro. O čemu se tačno radi, pročitajte u tekstu koji sledi, a koji je napisala za sve nas divna Jovana Bajagić!

O devojci koja bi radije da njene knjige imaju noge, pa da same odskakuću do čitalaca, a da ona to sve posmatra iz prikrajka. O knjizi koja još uvek nije imala svoju promociju i usudila se i zanemariti da se proslavlja. O stranici koja je glas, razgovor, zagrljaj, i utočište. O Deci za priče bez nekog posebnog reda. Decu sve češće izvlačimo iz konteksta i okvira onog što oni jesu. Bilo je vreme vratiti ih u priče. Tako su se rodile, možda ne baš sasvim inovativno, ali sasvim nesebično Deca za priče. Stranica i knjiga. Knjiga je do sada završila u stotinama krila. Uglavnom poklonjena. To je njihova primarna funkcija i cilj. Sebi sam obećala da će Deca za priče značiti knjige za decu. Sav novac od prodaje koristim za plaćanje poštarine, da bi deca koja ne mogu sebi kupiti knjige, dobila nešto što je, eto, namenjeno baš njima. Moji snovi su veliki, kada je dečja književnost u pitanju. Stvarnost je možda trenutno mala za njih, ali, kada god pomislim da je to znak da treba odustati, nešto se pojavi. Potreba da se piše. Mašta koja kulja. I taj usud da svuda i od svega treba skrojiti priču. Sa druge strane, kao ni u svetu dece, nema mnogo filozofije. Naša je dužnost da obratimo pažnju na njih. Često, međutim, to ne činimo.

pixabay

Dete posadimo ispred ekrana, očekujući da iz njega izraste biljka. Takva je biljka već u korenu slaba. Deca danas imaju igračke, ali nedostaje im igre. Imaju mamu i tatu, ali nedostaje im porodica. Često imajući krov nad glavom nemaju temelj pod nogama. I kada su u rukama nisu ni u zagrljaju. Naročito među pripadnicima svoje generacije, uočila sam sve češću tendenciju, to, da dete postaje deo imidža. Prestiža. Ostvarenja. Roditelji grade status, upravo urušavanjem detinjstva. No, mnogi zaboravljaju, stvoriti znači i starati se.

pixabay

Zato Deca za priče. U njima se skreće pažnja na decu koja imaju probleme. Strahove. Nedoumice. Katkad trivijalne i duhovito banalne, kao što i detinjstvo ume biti. Sa suštinskom porukom. Obratiti pažnju. Posvetiti pažnju. Svako od dece, likova iz knjige, koji su bazirani na stvarniim fragmentima, na neki način, razgovarajući sa piscem, nalazi neku vrstu, kosmičkog ili konkretnog rešenja. Kroz čitanje i razgovor. Ta dva segmenta uče nas kreativnosti. A kreativnost uvek vodi lakšem pronalaženju rešenja za probleme. Često volim da ljudima, koji mi skreću pažnju da se svi odgovori ne nalaze u knjigama, kažem da jesu u pravu. Odgovore koji nisu u knjigama moramo izmisliti. A šta je to izmišljanje, ako ne dečja snaga da na sve imaju odgovor do koga se razgovorom dolazi. Deci se mora reći: ne moraš biti prvi uvek. Biće onih koji će ti se smejati. Biće onih koji će te udariti. Biće onih koji će te vrebati. Veruj, ali budi oprezan. Mudriji. Da bi sve te tanane savete i mogli shvatiti potrebno je da čitaju i da se sa njima razgovara. Svaki internet za njih je lavirint. Nepregledan, sa visokim hodnicima u koje zalutaju kada se sve potom obruši. Ostaju zatrpani informacijama. Ne umeju da filtriraju. Ne umeju da kontrolišu. I, iako sve znaju raditi bolje od nas, ne znaju šta bi sa tim svojim talentom. Čistotu deteta, dakle, treba iskoristiti dok, da parafraziram Desnicu, ona ne steknu svoju prošlost.

pixabay

Upućivati ih na to da budu deca. Da je to njihovo osnovno zanimanje. Kroz stranicu trudim se da prenosim svoje nove, neobjavljene priče koje će jednog dana, nadam se, naći dobrog izdavača. Prvu mi je knjigu štampao gospodin Ilija Šaula. Ktitor kome uvek moram zahvaliti. Kao i Brankici Damjanović, ženi koja je iskoristila svoje postojanje da me natera da uopšte krenem takvim putem. Sluha su imali i divni ljudi Dečje redakcije Radio Beograda, jedna od priča našla se i u njihovom programu. Nadam se da ću uskoro napraviti sajt preko koga će ljudi moći da naruče knjige, jer me mnogi pitaju kako je moguće da do njih dođu.

pixabay

Na kraju, zlo, rat, odvratnost sveta – za sebe će se sami boriti. Moramo o dobru govoriti. Ono se ne sme podrazumevati. Kao ni ljubav prema deci. Nadasve, kroz stranicu Deca za priče, želim da okupim grupu ljudi sa istim interesovanjima. Ne samo za moju književnost, već i za činjenicu da je svako biće jednom bilo dete. A svako je dete vredno ljubavi i dobra.

About The Author

Ostavite odgovor

Close