Nikolina je prijatelj gost! Upoznali ste je u priči o majčinstvu, a danas deli sa svima nama njihovu Priču o igračkama, o dečijim snovima, materinstvu, o dečijem odrastanju, igrama i o slobodi. Na moju veliku radost. Meni ona jeste nadahnuće. Oboje su. A volela bih da to budu i vama. 

 

Ustvari, Tičice i Despotizam, upoznala je jedna naša igračka.

Sada već staro poštansko sanduče koje je veselilo mog tada, ako se sećam trogodišnjaka.

Uvek se probudi spreman za akciju, da pusti vodu, da popije tri soka, da vidi kuda ode taj kamion, gde peva ptica. -Vraćaj te pomorandže, nisam ih izvagao. Zar opet? -Ne, uključi, da vidim kako radi fabrika za proizvodnju soka. Kafa? Gde je šporet?

Jutarnji rituali protiču skladno, ako ga je sačekao neki projekat, pažnje vredan, onda ga obično ne zanimaju naši svakodnevni rekviziti: šolja, sokovnik, flašica…

Nekada sagradim Lego gradić, nekada lepim neke trake, pravim svašta od svega i ništa ni od čega. I dok on to prouči, kafa je mirišljava i sok pravi vitaminski.

Ali ja svako veče treba da gradim.

A moram mislim i neki recept da vidim.

Ili da gledam malo u plafon.

I tako, sinulo mi je.

Poštansko zaboravljeno sanduče.

Treba mi jedna kutija od tih bebećih patika.

I neke boje, da je šareno.

I nešto čime ću to zalepiti na zid.

I tako jutarnje sunce i osmeh radosti.

U sandučetu te čeka nešto.

Despot voli osveživače, bez hemikalije, tako da samo plastični oklopi dolaze u obzir, dok hemikalija zna se već ode u kanalizaciju i jel’, ona je otrovna.

Ne očekuje svako jutro da tamo stoji nešto u tom čarobnom sandučetu, jer ideja je takva da se svaka ideja ne pretvara u rutinu.

Sve ide spontano, dan za danom, kada i kako se šta udesi.

Jer, naravno, mi plastične oklope dezinfikujemo u trista voda, sa sirćetom, srebrnom vodom, eteričnim uljima, pa ih tek onda upotrebljavamo dalje.

Voli i kamenčiće tj. kamene bombone koje se ne jedu, pa tako, mama pošalje i „poštom“ i te kamenčiće, koji se kasnije ulepe i eto dokaza kako nisu nimalo dobri, tako ulepljeni.

I sve što voli, sve što i ne zna da voli, a zavoleće.

Nešto što će naučiti, pitati šta je to, neku knjigu, neko pismo, neki crtež, ekser, zavrtanj, lepljivu traku.

I sve bez uslovljavanja, bez ideje o nagradi i kazni.

Sve zarad sreće, osmeha i iznenađenja, radosti i sećanja.

Kao kad pošiljka rasprši rutinu.

Stigla nam je pošta.

Pozvaću Poštu Srbije.

Despot: – Jel’ ona ima usta?

Uskoro pravimo sanduče u koje može da stane keka Maja.

Priča o igračkama iz perspektive nesavremene majke kao i svaka slatka mala torta, izvrnuta je.

Dobro, da, kao i ceo koncept roditeljstva ukoliko bih merila današnjicom.

Kako je sve počelo?

E pa ovako, nezatrpavanjem.

I čitanjem.

Odsustvom marketing sadržaja, interneta, televizije, bez poistovećivanja sa klišeom – ja sam se igrala ovako, mi smo čitali to i to, a s druge strane pažjivo sam birala ono što čitam, jer iz redova tih prvih reči, sigurna sam kreće čarolija koju kasnije pretaču u igru ti mali pundravci širom sveta, pročitanih, izrečenih…

A svakako, igra je moć odrastanja. Platforma nebodera, malih neimara.

I tako, počinje avantura interesovanja.

Uplitala sam se minijaturnim stvaralaštvom i slobodom. Jer podjednako je važno tihovati koliko i učestvovati.

Ali, kako su deca zrno zasebno… počinje.

Svakodnevne aktivnosti, poput dnevnih nabavki, donele su i veliko interesovanje za osveživače, da, da ove, za wc šolje. Pa, tako smo krenuli u avanturu. I koristili smo ih za razne kreacije, kao ukrase, kao veš koji se suši, kao prave osveživače za naše zamišljene prostorije, ima tu bezbroj kombinacija.

Imamo ih i danas, uredno sačuvanih, punu kesu. Odluči, nakon što sagradi kanalizaciju da je ulepša istim tim osveživačem, plasirajući ideju o korišćenju istih na već postojećim pravim kanalizacijama koje ponekad neprijatno mirišu iliti smrde.

To je deo u kojem nastaju inovacije nekih budućih malih kreatora, sigurna sam. Polje na kojem će dejstvovati, krajnje je nebitno. Nego, dovitljivost, način da se sa tom jednom naizgled običnom i neupotrebljivom stvarčicom kreira priča.

I ono na šta bih ja stavila akcenat je neprolaznost entuzijazma za takve igračke.

Skalamerija.

Puna korpa starih utičnica, produžnih kablova, starih česmi i tuševa, magnetnih ploča, starih kućnih aparata koje je rastavio, naravno.

Nedavno je počeo da gleda majstora Vesića. Da li je potrebno da kažem da ako otvorite mašinu za veš većinu njenih delova će nabrojati, znao je u čemu je kvar na našoj, što se kasnije i ispostavilo tačnim.

Mi u porodici nemamo nekoga ko se bavi sličnim stvarima, ali to ne menja put igre i slobode, jer život koji vodimo iziskuje realnost, realne aktivnosti, a zapažanja su izoštrena i tu nastaje ta nit, pa još jedna, a glava slobodna da diše sama to lepo sve isplete.

Doneće naravno stari reflektor koji smo uočili iza naše zgrade, uzeće neku lampicu i povezati to sve, sagraditi kuću od onih istih drva, a od stare kutije koju smo dovukli i na kojoj je neka rupa, sagradiće toalet za životinje, sa osvetljenjem, senzorima i svim tim čudesima tehnologije maštograda.

Ne, ne, ne dajem svoje ideje, pustim da to ide, a nekada se potrudim da ne uočim baš sav taj “otpad“ sa ulice, iz podruma.

I nakon osveživača na red su došle sijalice. Evo mesta na kojem mogu da govorim, a da opet ponovim, o odsustvu straha. I meri sposobnosti sopstvenog deteta. Nisam mu ograničila sijalice samo na one tzv. led, nego sve redom, to je njegovo da kažem zadovoljstvo i pravo na inovativnu igru, a meni prostor za minujaturnu i usputnu edukaciju, ništa ja ne silim tu, to teče kao reka, svojim tokom, ja tu silu najviše volim, izvorno istraživanje i učenje.

Pronalazimo načine da te ideje i potrebe sprovedemo u delo, te s toga evo i ove tester kutije za različite modele sijalica, koju je specijalno za Despota napravio tata jedne Katje i jednog Konstantina.

Ne upotrebljavam mišiće, a ni reči da ograničim internet i video sadržaj.

On ima pet godina u ovom trenutku, tek punih i svežih.

On nikada nije igrao igricu.

Nema omiljenog nestvarnog junaka.

Nemamo sadržaj koji je pod moranje, kao što rekoh gleda klipove Aleksandra Vesića, tj. popravke.

Gleda serijal Uprirodise.

Po neki crtani, birano ili nasumično, te se to nasumično i isključi ukoliko je neko kako mi to definišemo tamo “pobacan“.

Jer, njima je igra i taj video sadržaj, možda većina te današnje igre potiče od tog video sadržaja. Mi biramo.

Odemo na gradsku česmu, ponesemo skalameriju i on se tu igra, u parkić ponesemo isto, nekada ne ponesemo ništa, nađemo kamenje, blato, peruške, šta god.

To su igračke, bezuticajnog igranja.

U igri nalazi i odgovore na neka svoja pitanja, kroz igru sam spoznaje.

A tu je i radost, neizmerna radost u tome što se raduje sitnicama, što nema tog nezadovoljstva jer nismo kupili ovo ili ono, sve što nije kupio – pronašao je.

Šetamo i ugleda jedan mali osigurač, a evo ni dan danas ne znam čemu to služi, nekom je ispao iza auta, on se oduševljava tome kao da smo kupili neku najskuplju igračku. Ta radost je neprolazna, jedva čeka popravke kako bi stare delove nečega iskoristio za svoju igru. Grana, slamčica, može. Pregorela sijalica, odlično.

Ja čitam.

Vodim ga u biblioteku, na predstave, razgovaram nakon sadržaja, na koncert, na boks, na auto trke, u teretanu, na sve ono što se nudi a učini mi se zanimljivim, a ne zove se igraonica, a naravno ide i tamo, s vremena na vreme.

Igra je i onaj srdačan susret sa ljudima koje volimo, tu nastaju neke ideje od kojih se gradom razleže smeh i ona graja dečja koje sve više fali.

Razlike u igrama koje praktikuju jedni, ne dozvoljavaju ili dozvoljavaju drugi, dete vešto ispegla.

Kada se pojavio čuveni Spiner, bilo je mnoštvo tekstova za isti i protiv, pa diskusije oko toga za koga je prvobitno pravljen i sl. Ja sam istom odolevala, dok se Despot nije prvi put susreo s tom sada već i zaboravljenom igračkom.

I desilo se da je za potrebe neke svoje majstorije iz istog izvadio tzv. ležaj.

Uskoro očekujemo kumove. Luka i Despot se igraju igre koju su nazvali “buđava baba“, igra se sastoji od toga što zaviruju u kanalizacije i sve druge otvore i odvode po gradu u potrazi za tom nekom babom, mnogo smeha, radosti, ideja. I to se dugo, dugo pamti, jer ne viđaju se često. Dok ih kumica Ivana mudro nadgleda.

Igra je ustvari i rad. Rad je igra. On pravi zajedno sa mnom svoje poslastice, igrajući se, ali na taj način i radeći.

Ono u meni, a što želim da mu prenesem, je ideja da se igra ne završava tamo gde obaveze počinju, izjednačavjući igru sa radom, a rad sa igrom. Navodeći jednu rečenicu iz Porodičnog bukvara, upotpuniću svoju misao, baš upravo, radeći suprotno od onoga što je Milica zapazila, predočavajući roditeljima kako ostvariti sponu između rada i igre.

Nije iskorišćen proces ucelovljenja, koji postoji samo ako je željena igra u funkciji razvijanja svesnosti, a koja je u skladu sa Dubokom svesnošću, ako jača volju da se naučeno produbi, kako bi iskustvo bilo u funkciji ponovnog vraćanja toj ili sličnoj igri.

Ide i u kafiće, tamo se igra sa onim što zatekne na stolu, ne, ne ja nemam moderni tel. u koji on gleda.

Uživamo u momentu duha kafane, naravno u dnevnom terminu, muzici, ljudima, onda kada uhvatimo harmoniju dana, ali je ne kupujemo tim pametnim telefonom, ustanemo – odemo i to je deo igre dečaštva.

Deo moje igre dana uz onu kafu oduška, vikendom, može pratiti i njegov mir, a bez telefona. Ne, ne kažem da ne bih dala telefon, nekada, ograničeno svakako, ali ono na čemu je fokus je kreativnost momenta, bez preokupacije i animacije. I to jeste sve deo igre, igre da se oči, uši i nos širom otvore jer mi nismo u ekranu.

On zna da se igra i u kabini za presvlačenje analizirajući sijalicu, ogledalo, stolicu, razgovor ljudi, jačinu osvetljenja, ja mogu da isprobam odelo, a on će na slobodnoj vešalici, raspoređivati težinu i vagati na primer.

Šarolik je ovo svet.

Čuvam ambalažu, pa napravi prodavnicu. Onda smisli da mu treba traka, pa je dobije od drugarice, traka za kasu, pa eto tako on se igra, prodaje mi.

I tražim mu ja račun, a on kaže tek kada platim, kasa se otvori, pa onda izađe račun. Zamisli mene, ja u čudu, gledam, mislim kako je moguće da ja to nikada nisam zapazila.

To je taj deo širom otvorenih očiju – jer nema okupacije šarenilom polica.

Insistira da čuvam sve te sitnice, npr. čaše sa aparata za vodu donosi kući.

Ima ih sigurno preko sto. Zatim od njih gradi cevi za ventilaciju. Ne, nisam mu rekla, to je ta logika povezivanja sa podijuma stvarnosti i dobrobit zastajkivanja pred svim i svačim.

Deca se rode s tim, svedočim da je sa pune dve godine znao neću reći koliko zastava da prepozna, a nakon nekog vremena uočila sam kako ih povezuje, sećam se prve dve su bile Katar i Bahrein, pokazivao mi je na karti, baš te dve. Iako ne jedna pored druge na karti. Zatim sam pročitala knjige Ranka Rajovića. I da, um dvogodišnjaka je činio po uputstvima. Moje zapažanje se rodilo tek nakon pročitanog. Onda je rekao da skidamo loptice sa Japana i drugih koje imaju te krugove.

Brojeve smo naučili na garažama, u šetnji, početna slova slika vizuelno jer je Azbuka bila na zidu, pa smo dalje slova oživljavali kroz opet igru, praveći ih od plastelina, on kesica šećera u kafiću, eto to su delovi igre u kojima ja učestvujem tim malim idejama i primerima, pravim mu neke “sitnice“.

 

Njegova igra je moja nauka. Tu studiram. I po naučenom idem dalje.

 

On skače, sa kreveta, na krevetu, vrti se, skače po stepenicama, valja se po pločnicima, travi, ulazi u fontane, juri golubove, mazi pse ulične i mačke, zaviruje u tuđe podrume, juri guštere i bube.

Sloboda je dah opreza. Ili oprez dah slobode, sve to ide jedno s drugim.

Ima svoju kištru sa pravim alatom. Pravi skalpel. Prave lampe, tester kutije za sijalice, prave sijalice. Isto tako, nakon što rastavi produžni kabl, ne uključuje ga u pravu struju.

Rastavio je stari fen. Uključio je moj pravi, namestio, zalepio i pokrenuo je kaže ventilator.

Snaga igre na mapi saznanja.

Život u jednom mahnitom i potrošačkom društvu, sa mnoštvom nepostojećih junaka, sjajnih princeza i svemoćnih prinčeva, moć blještavila je samo uvod u ideale odraslog čoveka.

Po datosti odluke svakome, nego, ipak ovaj deo našeg “posla“ iziskuje zreo napor da se idealima opasujemo. Kako ono bi iz Zvezdobrojaca –Od pašnjaka do naučenjaka.

 

Popeo se danas na ogradu mosta, malog kanala. Ide neka baba a kao i svaka baba, brižna baba, već ga vidi u kanalu. Dobro. Objasnih joj. Odrastanje dečaka je mera odmeravanja straha i sposobnosti sa malo začina roditeljskih. Jer pravi putokazi vode na željene destinacije. Dobro, ako se i zaluta, ne znači da nećete pronaći pravi put. Moć procene i moje čuveno pouzdanje.

Govorim ovo u prilog “opreznosti“ na koju nailazim svakodnevno, koja počinje sa negacijom, ne ta grana, ne taj tobogan, ne ljuljaj se toliko, ne skači odatle, ne trči tu, ne vozi tako, ne roleri, ne penjanje, ne.

Jel’ to ne igri, a da tabletu, zarad opreznosti?

Znam, o da znam. Ovo je tekst jedne majke koja obiluje debelim živcima i ima “samo“ jedno dete, pa je lako.

Evo, govorim da sam sa troje u poslednja dva meseca, kada sam “mama“ devet sati, na tri dela, u tih devet se pred ekranom provede pola sata ili nula minuta.

Igraju se mame i tate, kupanja beba, prodavnice, svađe, golubova, koncerta, izložbe, skalamerije. Dinamično. Bučno. Kuvaju ručak. Zatvore se u ormar. Glume komunalce. Da, kupila sam pet različitih vrsta džakova za smeće. Da, moram da obezbedim i “smeće“. Da, moram i da potoroši “uzalud“ rolnu tolet papira, jer njihove bebe imaju potrebe. Onda im dam taj isti papir za smeće. A onda i za čišćenje. Pa i za crtanje. Samo sam vetar te igre. Mali povetarac. Igraju se i “ničega“. Jer i ništa je igra u tom svetu.

Npr. na fontanama, ona slika peruškama, tako što peruške umoči u vodu, sedi na betonu, toplo je, prlja se naravno, a on trči bos sa peruškama i glumi goluba, ja hranim trećeg njega, pa onda i mi trčimo krug slobode.

I eto tako, sat kreativne igre, rekviziti pronađeni na licu mesta, igra samoincijativna.

Iziskuje ovo dosta spremnosti na širenje veša, na čišćenje u koje uključujem i mog sina.

Ne gadim se kada u stan donese ravno 18 puževa i sagradi im kuću.

Valjda priča o igri iziskuje i pa makar među redovima priču o obrazu vaspitanja, ili o merljivosti strahova pred tom istom igrom, kao i posla nakon iste i u istoj.

Mnogo toga je kreiralo slobodu u meni kao što je mnogo toga istu i sputavalo, a na kraju ono pouzdanje koje dela i u igri, temelji se na: – I da prođem senama smrti neću se bojati zla.

Pa eto, ja nemam unutrašnje porive o potencijalnim opasnostima, verujući u sklad slobode i u stvaralačku kreativnosti iste, ne trčim kao majka da bildujem um sopstvenog deteta, i kako Milica naša reče: .- Sva su deca prirodno pametna, u skladu sa potencijalima koji im je Gospod darovao i ne trebaju im nikakve školice, pre pune zrelosti za pohađanje prave škole, u 7. ili 8. godini. Ne kažnjavajte ih, ne nagrađujte, ne prezaštićujte od prirodne potrebe za radom, redom i spontanim učenjem, ne stavljajte ih pred ekrane pre treće godine, omogućite im život i učenje kroz igru, kroz rad i prirodni red, neka se stapaju sa prirodom kad god je to moguće, neka se mama i tata vole i ne svađaju i očuvali ste im njihovo Izvorno biće.

Kroz igru, dala bih akcenat, jer to je svet dečiji, ta sloboda igre da upadne u sve bezazlene nevolje blata i malo smole, koje se s radošću sećamo.

Njegove igračke su eto, zapravo sve stvarne stvari koje su funkcionalne nama, odraslima.

Čudnovato.

I njegova je igra njegovo malo stvaralaštvo. Kupovala sam samo knjige i tek poneku igračku, po sopstvenoj volji. Ono klasično, automobile, životinje, drvene kocke, Lego kocke kao nešto uvek dobro došlo, to sam i drugima govrila da mu kupuju.

– Za rođendan želim sijalice i pidžamu. Osveživač i osigurač. To mi je rekao.

Dobio je još alata, neke majstorske vezice, sijalicu, Lego, pumpu za vodu. I velika je radost. I da, i pidžamu koja je možda sinonim te mašte oblaka u umu jednog dečaka.

Kocke šećera i Pez bombone su cigle. Ne jede ni jedno od pomenutog. Sa gumenim bombonama pravi priču na staklu, tako što ih lepi, takođe to ne jede.

On sebi nađe igračke u marketu, začas, tamo gde ustvari i nema tih igračaka koje mi odrasli igračkama nazivamo.

Mrežica za odvode, super.

Stara kutija, odično.

I tako ujedno i nauči šta je šta, čemu šta služi. Ne, naravno da ne, ne kupujemo nužno sve i uvek. Po dogovoru.

Često guglam šta je šta, šta su hilzne, gde kupiti bakarnu žicu, izolir trake su mu kao “poslastica“, kaže nakon što blankira kablove, potrebno je da ih obloži opet termoskupljajućim bužirima, a zatim napravi izolaciju.

Guglajte. I ja to radim, jer ne znam. Zna pomenuti majstor i mali moj majstor. Onaj sadržaj koji gleda, svakako podstiče igru, ali i samoučenje.

Obradovaće se staroj sijalici za farove auta, minijaturnim nekim osiguračima, čak i kutiji od sijalice jer to skuplja, pa upoređuje jačinu, boju osvetljenja i sl.

Na ulici prilazi majstorima i pita da li može da uzme neki šraf, žicu.

I povezuje, ako stari radio uključi, pa on šušti, doneće neku kutiju, lampice utikač, prekidač i reći će kako je to bojler koji upravo greje vodu.

Onda se lati alata, ugradi alarm, tako što uključi alarm na starom telefonu, pa napravi prodavnicu, pa poveže osigrače, te usled nestanka struje, uključi se i alarm.

Štapiće za uši koristi da gradi kuće, slova, puteve, rolne tolet papira, gajbe, ma sve.

I sve sam, većinu nabrojanog sam smišlja. To je onaj deo koji mene nadahnjuje da ćutke posmatram i letim do zvezdica i nazad. I tako pratim njegova interesovanja, pa po tome biram knjige, pa čitamo, čitamo i čitamo.

Radoznalost koja nije pošteđena stvarnosti i na prilagođene odgovore izvor je mudrosti svih mali genijalaca, bez tehnika o brzom učenju na neke magične načine.

Najveća magija je ona slobodna igra kojoj možeš uhvatiti dah stvaranja.

Moje radionice, koje povremeno održavam, neograničavajući uzrast, doprinose raspršivanju njegovih ideja, jer učestvuje sa mnom i u pripremama i u izradama, kao i sa dečicom, onda kod kuće i on sebi pravi plakat Kreativna mama, pa i svoju radionicu.

Crta, boji, lepi, secka, naravno i to je onaj već uobičajeni deo igre deteta, uživajući, pravimo plastelin, ideje su uvek tu, barem danas kao na dlanu. A opet, najviše bih prostora ostavila njegovim idejama, ponekad nudeći neki od sadržaja, tek u osnovi.

On zaista na osnovu igre dolazi do istinitih saznanja, iako mu ista nisu predočena, pa tako izvodi zaključke i konstruiše dalje.

Upravo je na podu, sa hrpom onih dasaka što smo “pokrali“ od dede, u više navrata, a pre neki dan smo istu hrpu poneli iz parka.

Jedan deo toga smo koristili za lakiranja lakom za nokte, onda za crtanje, pa kao cigle i to je nešto čemu se svakodnevno i u svim igrama vraća, gradeći od toga tunele, puteve, zidajući, praveći kade i fontane i ne znam ja to sve da nabrojim.

Volim da kažem da on ima moć da od naizgled nespojivih, a i neupotrebljivih stvarčica, napravi projekat kojem maštom daje funkciju i smisao.

To znači da ništa ne bacamo, doslovno.

Naposletku, igra je temelj vizije života, od temelja sve počinje, a opet sa neophodnošću da se i ono nakon temelja već mislima formira i rukama gradi. Unutrašnja razigranost uvod je u erupciju malih remek dela.

Šta da kažem, na jedoj od Liturgija, koja se održavala napolju, ugleda u onoj masi ljudi šraf, pohrli mu, te sede na pločnik dole i očisti sve ono između pločica.

O toj erupciji govorim, kao i o sposobnosti nas kao roditelja da unutrašnjoj razigranosti omogućimo erupcije stvaralaštvom, gde god da se nalazili, a pomenuh Liturgiju, kao preduslov očekivanja da oni kod kojih je pokret negde osnovni izraz postojanja, miruju. Nije nemoguće, ali onda kada se čini nemoguće to nije ono što treba da nas sprečava da odemo na mesta gde je to donekle ograničeno, jer uvek neka “igračka“ obitava u umu visprenog deteta odrešenih ruku.

Što je toplo ovde kod vas Tičice, ušuškano, pa pomislih kada za koju godinu otvorim opet ovaj tekst, kakva je to riznica. I to je igra, koja nama donese nas.

Pa eto, do sledećeg pisanja, kada po ovim današnjim promislima, a po onome što nam predstoji, budemo prenosli utiske o kućnom školovanju. Uz želju da svi koji gaje te ideje i ove gore ideje o igri, pokucaju na Despotizam.

Ako se setim nečega pre, doći ću, na ovo divno mesto. Tičice, pa i to je sloboda. I igra.

Volimo vas.

 

Preporuke:

https://www.facebook.com/thedadlab/

https://www.stemlittleexplorers.com/hr/category/stem-hr/

http://madebyjoel.com/about

I naravno Tičice.

I jedna od meni zanimljvijih, a funkcionalna i višenamenska igračaka su kocke od kartona:

https://www.facebook.com/Sklopko/

https://www.facebook.com/Zvezdanik-195720450847140/

https://www.facebook.com/gigibloks/?ref=br_rs

 

Nikolina draga, malo je hvala! I prošlo i sadašnje, a i ubuduće <3

About The Author

4 Comments

  1. Deca su pravo blago. Totalno su neiskvarena drustvom i normama koje ce im tek biti nametnute. Njihova masta nema granica i uzasno je zalosno koliko su deca danas sputana sto vaspitanjem sto onim sto se od njih ocekuje. Svi smo mi kad bili deca i naucili smo da „ne mozemo“.

  2. Gledam one male pužiče i sećam se kako sam i sama kao mala pravila njima park, držala ih u ogromnoj kartonskoj kutiji, pravila im kućice, drveće, eh 🙂 kako su to lepa vremena bila. Kako prolazi vreme čini mi se da smo sve dalji od tih nekih pravih igrarija i kreativnosti koja je smisao detinjstva i preduslov kvalitetnog života.

    • Jesu Dijana, i meni tako ožive sećanja, sva čula ih podrže, pa osetim i miris vazduha, neverovatno. Što je bilo, više biti ne može. Ali i ovo naše i dečije sada, može takođe biti bajno, mama Nikolina daje primer… kako da steknemo iskustvo ako ne probamo, od čega mi to da pravimo uspomene, od sapunice? Pa može i od toga, a može i od pužića. Čik, probajmo! Hvala što ste se nam pisali <3

Ostavite odgovor na Nikola Odustani od odgovora

Close