Šetnja po mreži i „Tičicama“. Pregled i pogled.

Tekst nastao usled šetnje po mreži i sopstvenom blogu. Motivacija izronila iz razgovora sa prijateljicama. Presek ta dva misaona toka je nekako smešten ovde.

Materinstvo danas, roditeljstvo uopšte…

Gubi na spontanosti, usled toliko saveta, toliko teorija, toliko recepata… ne zna se da li je glasniji mainstream ili alternativa, glasniji i jači u osuđivanju ovih drugih. Da li je intuicija toliko duboko zakopana i zatrpana da ne može više da progovori?

A društvene mreže su tu došle kao kec na 11.

I onda “zapratite” nekoga na jednoj mreži, nešto vam se tu jako dopadne, pristup, saveti, toplina, milina, razbaškarite se u tom osećanju milom, a onda ga slučajno vidite na drugoj mreži, kad opaaaaa, mal’ce drugačija priča, oštrija, onako kiselo nasmejana (kad osmeh iz krive linije pređe u lomljenu duž), jer kameleonski se treba danas dokopati što više pratilaca. Ali, zašto bi nas to licemerje uopšte iznenadilo i tangiralo? Pa mi te ljude ne poznajemo (a i da ih poznajemo), mi poznajemo sliku o njima, koja nam se eto dopala, a oni je sami naslikali, udesili, fotošopirali.

Mnoge sam iz znatiželje “zapratila”, pa se to na kraju svelo na čitanje naslova i završilo sa “ćao, zdravo”. I dalje volim da pratim one koji me nasmeju, gde zaista osetim toplinu, pisanje iz srca, gde “pokupim” neke dobre ideje koje primenim sa svojom decom, dobijem preporuku za dobru muziku, film (koji nikako da pogledam :)), pogledam baaaš dobre fotografije… sadržaj koji me oplemeni. I to ne znači da je tim ljudima sve cveće i proleće, ali jednostavno dele lepe stvari, šire radossst, pa na taj način i nečiji siv dan oboje, a i čuvaju verovatno sve te lepe uspomene na taj način. Ipak, oseti se kada se montira savršenstvo svakodnevice, a kada je srcem napisan tekst i preneta neka zanimljiva iskustva.. to dirne, privuče, a ono prvo se samo odgurne i zatvori za naredne preglede. Volim da pročitam realne štorije, ima onih veštih, koje ih, iako su ponekad teške, oboje humorom, znaju to, i onda ne znaš da li bi da plačeš ili da se smeješ. Sve to se odnosi na sadržaje koje biram-o, za to neko kraće ili duže (ili izmišljeno :)) slobodno vreme.

A na mrežama…

Vrca od osuđivanja.

Od samodovoljnosti i samoubeđenosti.

Sujete.

Podilaženja.

Ali kao što gore napisah, ima mnogo toga lepog i korisnog i onog što je na radost i takve sadržaje biram.

U okviru Tičica imam želju da pišem o stvarima koje su se pokazale korisnim za moju decu, o zanimljivim aktivnostima, za koje mislim da bi i drugoj deci dobro došle, i deci i njihovim roditeljima. Tamo beležim iskustva koja su bila onako čupava i bockava, a plodonosna, poput priče o dojenju, a feedback čitalaca i prijatelja kojima su pomogla je potvrda, da im je baš tamo, tako “javnim” i mesto. Tu su promišljanja, procesi koje ne želim da zaboravim, pa ih zaipisujem u taj svoj virtuelni dnevnik, pozivam u goste prijatelje i prijatelje prijatelja da pišu na zanimljive teme, koje deci i roditeljima u određenim periodima mogu pomoći, i to u povezivanju jednih sa drugima, u negovanju intuicije, u spontanosti, u praksi, u nekim stvarima koje mislimo da se podrazumevaju ili su se podrazumevale, a sada se za njih treba malo pomučiti… pa me sada golica neizdrž dok iščekujem par najavljenih tekstova.

I znate šta… mnogo mi se sviđa krug ljudi oko Tičica. Mnogo.

To je meni, posle nekih gubitaka, ista ta mreža dala. Ne bih te ljude nazvala istomišljenicima, već saputnicima. Nekako smo na istom putu, sa sličnim vizijama cilja. Pa pomažemo jedni drugima pri padu, pri izboru oruđa, detektovanju stranputica…

A naši gosti- divni gosti ♥ Hvala im još jednom na podeljenom tekstu, poverenju i želji, da nam pomognu u uređenju našeg tičičastog vrta!! Za mene su to zaista posebne priče, od kojih ću možda jednog dana napraviti svojoj deci knjižice, praktikume 🙂 Uostalom, za njih i jesu naše Tičice.

Imala sam jedan motiv za ovo kucanje, pa ga zaboravila usput 🙂

Danas je potrebno trubiti roditeljima o slobodnoj dečijoj igri, o važnosti poderanih kolena, skakanju po barama, hodanju po ivičnjaku, boravku na svežem vazduhu, čeličenju na debelom minusu, dužini izloženosti dečijih glavica crtaćima, pa nekim drugim oblicima “zračenja”, i tako dalje, i tako dalje… I ovo je sjajna platforma za osuđivanje.. o da! Ako ne verujete (g)virnite na poneki forum. Malicije delicije. A verujem da startni poriv, želja za pisanjem nije bila takva, no.. nije se stražilo dovoljno nad svojim srcem, rekla bih.

I, verovatno ovo naše vreme (bez cenzure) traži takve govornike, neki su neophodni za otrežnjenje i povratak, pre svega, sebi. A samo… “samo” bismo trebali biti spontani sa svojom decom, spontani i nesputani u igri, bez mnogo očekivanja, sa mnogo više poverenja, u sebe i njih, sa molitvicom u srcu, intucijom jasnom, onako, kao na izvoru.

I za kraj odlomak prepiske sa prijateljicom Nikolinom, na ove i slične teme, koji je upalio lampice, i crvene i žute, sjajne, prosvetljujuće: “…pročitam često- meni je moje dete na prvom mestu. Pa, naravno, i meni je moje, ali mi druga nisu na drugom, nego na tom istom mestu… sina, dok čeka na ljulju u parku ne učim da dete koje se upravo ljulja treba da ustane zbog njega, nego ga učim da igru preusmeri, ljuljanje sačeka, nekada i ne dočeka, ali i da on ima slobodu da se ljulja koliko mu volja, jer je to njegovo zadovoljstvo toga dana, možda jedino, otkud neko to zna, ljulja je jedno, ustupak je drugo… možda neka majka kulira baš tih pola sata u toku tog dana…”

Kako se naše interne prepiske završavaju idejom za sledeću ili iskricom koja vodi u pro- i raz-mišljanje, neka tako bude i sa ovom, javnom, dok nestrpljivo čekamo tekst te divne, kreativne mame.