Sećanja…

Kićenje, ne samo jelke, već celog stana, je bilo od posebnog značaja. Ukrasi su bili raznobojni, jelka u poređenju sa današnjim crveno-zlatnim, plavo- srebrnim, “tematskim ;))”, je bila u fazonu- sve mi boje lepo stoje. Pravila sam, sećam se, ukrase, obično su to bile bombone i pahulje. Kićenje zidova i plafona ukrasnim trakama, ispisana ukrasima godina koju dočekujemo…i neizostavne konfete! Unapred bih napravila dovoljnu količinu i pred ponoć bih uz “Srećna Nova godina” prekrila njima svaki milimetar stana. Volela sam prvog izjutra da gazim po tom tepihu od konfeta. Baloniii i prskalice. Mislim da je to bilo sve. Sećanje seže u onaj period kada sam kao najmlađa ćerka dočekivala Nove godine sa mamom i tatom dok su starije sestre bile negde sa društvom na dočeku. Ceo dan bih se spremala na to budno stanje do ponoći. Neki novogodišnji program bi išao u pozadini, a posle ponoći bi oživela zgrada i komšije su išle jedni kod drugih na čestitanje i zdravicu. Prvog izjutra bi me dočekao neki poklon ispod jelke, ništa “na kredit”, skroman poklon, evo upravo se sećam jednog- komplet šoljica za čaj za lutke, narandžaste boje…Bože, kako sam bila srećna. I tog prvog se na svakom koraku čestitalo. U poslednjim danima stare godine bih dobila paketiće iz mamine i tatine firme, jao, dobijala sam ih baš dugo, mislim do petog ili šestog razreda, ako se ne varam. Uvek su bili sjajni, prepuni slatkiša sa igračkicom pride, a ostavljeni ispod jelke, malo po malo bi se praznili.

A kada sam ja postala majka…

Živimo u Sloveniji, što znači da praznovanje počinje već u decembru, veselom decembru. Tamo postoje Miklavž (Sv. Nikola), Božić Bata i Deda Mraz. Svaka porodica odluči, ko od njih daruje njihovu decu, neretko svi. Od ove godine sam morala više sa Ljubičicom da razgovaram na tu temu. U vrtiću sa drugarima proslavi sve praznike, a u našem kraju dečica najčešće dobijaju poklone od Miklavža i Deda Mraza. Miklavž je s početka decembra, a patron naše porodice je Sv.Nikola, 19.12., a ni tada je posebno ne darujem, već za slavu svi dobijemo jedno lepo intimno slavlje na poklon, učestvujući sa decom u segmentima poput pripreme pogače, žita, osveštavanje kolača, molitve… priprema za goste i našu ulogu domaćina. Razgovarale smo dosta na tu temu i jako brzo je shvatila, prihvatila… nešto poput odloženog zadovoljstva. Potom slavimo Božić sa bakom. I u to vreme je već pismo otpremljeno put Severnog pola i iščekuje se dolazak Deda Mraza. Dooobro razmisli šta bi poručila za poklon i zaista je skromna i razumna. Često je usmeravam, ne pritiskam, nekako uspevamo u tome da tu želju oblikujemo, a da je ne udaljimo previše od njenog izvora.

I tako jedne noći, dok lagano tone u san, začuje vrata i korake i započinje pozorište u kući. E da, Dedi se ispod jelke obavezno ostave čaj, kolačići, voćkica i sl. On se posluži i ostavi pismo Ljubičici, a sve što ona vidi su ispijen čaj, kora od mandarine i… poklon(i)! I to je takva radost, takva čarolija, da ne želim da je menjam. Od silnog uzbuđenja ona zaboravi poklone da otpakuje. Skače po sobi, vriska, smeje se…. Čitamo pismo, u kom piše i poneki savet ili kritika, a ove godine je na taj deo odgovarala sa “znam” 😉 poklon se barem narednih sat vremena proučava, mazi, sreća vrca na sve strane… i onda nekako odemo na spavanjac.

U narednim nedeljama su divni pravoslavni praznici Detinjci, Materice i Oci, koje obeležimo u crkvi i pričom o njima, uz malo slatkiša, samo što joj običaj vezivanja (roditelji se na ova dva poslednja praznika vezuju i pošto deci daju slatkiše, ona ih odvežu/ odreše) stran i ne praktikuje ga još uvek. Kažu, to su praznici koji doprinose da se roditelji i deca bolje razumeju, poštuju i uvažavaju, što je osnov zdrave i čvrste porodice.

I bliži se Božić, najradosniji praznik, koji nam je prošle godine doneo Radosnu… u Božićno jutro. Badnji dan je poseban… od jutra se nižu običaji, ide se po badnjak, pronosi se kroz ceo grad, bukvalno miriše vazduh. Mnogo dečice odlazi po badnjak u crkvu, divna atmosfera boji ovaj dan, kada kažu vredi započeti sve što želimo da nas ispuni u godini ispred nas, a uveče u domu uz posnu večericu nekada samo Ljubičica (od ove godine zajedno sa Radosnom) “pijuče” po slamici rasutoj po podu i traži poklončiće, slatkiše…

I zaista sam mišljenja da ih ne treba „opteretiti“ poklonima jer, evo pišem iz iskustva, oduševljenje poklonom postoji, ali ga potpuno prekriva ona emocija kojom diše Praznik, druženje sa porodicom, sa dečicom, prijateljima.

Kako ove praznike obično provodimo u mom rodnom kraju, mestu gde su porodica i pravi prijatelji, sada ne samo moji već i Ljubičicini, normalno je da volimo jedni druge da darujemo iz želje, neke unutrašnje potrebe, jer praznici su i “nismo se videli dugo”. Jedan skoriji susret sa prijateljima “objašnjava”- drugarica i Ljubičica presrećne što se vide, grle se, skaču, vrište… posle nekog vremena ih pozivamo da vide poklone… iznesu ih iz kese na sto, “jao, jao” i trk u sobu na igranjac.

Sada jesu neka druga vremena, samo me praznici neminovno vrate u detinjstvo, kada smo svi bili na okupu… pa pokušam da pročeprkam po sećanjima i izvučem ponešto korisno za mene-majku. Zaista negujem tu, nazovi kulturu darivanja, jer jako je tužno kada se deca ne raduju poklonima, ne više, a ima verujte mi i toga.

Sve ovo što sam napisala me čini srećnom. Srećnom i zahvalnom!

Srećno vam dragi ljudi SVE! Uživajte u praznicima sa najmilijima!

Evo par najsvežijih sličica, da ilustruju ovu pričicu o poklonima..,

a11

a22

a33

a55

a66

a77

a88

a99

a00

DSC_5391
Kod tetkičice na paketićima
DSC_5397
Khm, samo da proverim 😉
pokloni
Foto 

About The Author

Ostavite odgovor

Close