Jednom prilikom sam vam najavila tekst na ovu temu i sama u neizdržu da se pojavi. Dobro znam i zašto. Već pominjana kreativna mama Marija, koja je između ostalog i psiholog, piše za vas koliko je igranje uloga u vaspitavanju dece, a i povezivanju sa njima važno, sve to predstavljajući kroz sopstveno iskustvo u boji 🙂 Sigurna sam da će naredni redovi na vas delovati inspirativno i ni d od dileme nemam da ćete u njima uživati i pronaći za sebe nešto korisno.
E pa, izvolite!

Kada sam rodila svoju prvu ćerku, među čestitkama i lepim željama koje sam dobijala od dragih ljudi izdvojila se jedna koju dobro pamtim i danas, gotovo pet godina kasnije. 
“Čestitam, Mama, dobila si najlepše ime na svetu.“ 

Osmenuh se i zamislih malo… Šta li će sve ovo da znači? Ovo ime i uloga koja s njom ide.
Naravno, svakim danom otkrivam je pomalo, nekad burno, nekad suptilno. Moje me dete svačemu uči. Uči me mojoj ulozi, uči me o meni samoj.
U nastojanju da budemo i ostanemo posvećeni roditelji, da podstičemo njen razvoj i afirmišemo je, trudimo se da osmišljavamo raznovrsne sadržaje i načine u kojima bi se zabavila i našla ponešto za sebe. Kada smo razmišljali posmatrajući njene sklonosti u različitim razvojnim fazama o tome šta bi mogla da trenira/svira/uči, došli smo do zaključka da je najvažnije da je izložimo raznim iskustvima, i da se u nečemu prepozna, jer jedino to vredi. Da oseti radost i unutrašnju motivaciju, kao najvaljaniji razlog da tako što radiš. Bila je tu i faza crtanja, vrlo rano, a vrlo dobro, pa faza plesa, ali ono što dominira, pa gotovo već dve pune godine jeste – igranje uloga.
Oboje smo skloni dramskom izrazu, muž i ja, i nekoliko puta smo napravili pravo “pozorište u kući“. Sa scenografijom, kostimima, odigravajući neke bajke koje poznaje. Nekada bi učestvovala, nekada više posmatrala. Sve se to dešavalo vrlo spontano, citiramo neki lik iz crtaća, ili bajke i hop! – u sledećem momentu, rovarimo po ormanima, tražimo krzno sa kapuljače za vučji rep, pletemo marame u pletenicu za Zlatokosinu kosu, pareo pretvaramo u plašt za princa… 
I magija počinje. Svet u kome je sve moguće. Radost i fascinacija onim što se odigrava pred njom uvek se može videti kao sjaj u njenim očima. Za nas – neprocenjivo.

Zlatokosa!

Počelo je kao dramski prikaz neke bajke, a onda je ona stalno tražila da igramo neke uloge. Prodavačica i kupac, poštar, lekar, veterinar, policajac, knjižar, gusar, naravno roditelj i dete, i mnogo drugih uloga sa svojim specifičnim setom ponašanja. I najčešće želi da iskusi obe strane.
Tako je igranje uloga postalo naša skoro pa svakodnevica. Stalno bi se tome vraćala, stalno to tražila, počela sama da osmišljava uloge, često i bez kostima, samo uloga, eventualno neki rekviziti i igračke. 
Ovo je jedan od, za dete, zabavnijih načina da uči o socijalnim ulogama, ali naravno i psihološkim. Recimo, šta radite kad vas zaustavi policajac jer ste prekoračili brzinu? A šta radi “policajac“? Ili kako se ponaša ljubazan, a kako neljubazan prodavac? I kako lekar smiruje pacijenta koji vrišti i ne sarađuje? Sve se to može detetu ispričati, i neophodno je u upoznavanju deteta sa tim kako svet funkcioniše. Po mom mišljenju, veoma važan deo socijalizacije. Ali daleko se više varijacija dobija odigravanjem uloga. 

Tematski rođendan pod maskama, jer deca role vole.
Prva prednost je spontanost. Deca se vrlo lako uživljavaju u uloge, ispoljavaju autentično ponašanje, eksperimentišu sa različitim taktikama u ponašanju i prate ishode. U tome im se naravno može pomoći. Uvesti neki zaplet, obrt i čekati razrešenje. 😉 A može se i potpuno prepustiti na volju detetu, da bude kreator igre i uloge.
Druga prednost je razvoj kreativnosti i mašte. Sve kocke, lutke nekad dosade, a polje uloga je praktično beskrajno široko i pruža pregršt mogućnosti za izraz.
Dalje, tu je priprema za spoljni svet. Sa novim izazovima sreli smo se na igralištu, “socijalnom bojnom polju“. U jednom momentu sam primetila da forsira igru ruganja, u našem odigravanju uloga. Nije razumela zašto bi se neko drugom za bilo šta rugao, ali kada je to doživela na igralištu, dugo je tražila da odigravamo tu scenu. Ja joj se zbog nečega rugam, a ona bira kako će to da prevazilazi. Takve situacije i igre često koristim da joj objasnim logiku tuđeg ponašanja, i eventualno razloge, kao i dobre i manje dobre načine da se na to odreaguje. Naravno, kroz svoju ulogu, a ne kao monolog. 
Tako igranje uloga predstavlja jedan suptilan način da provučete mnogo dobrih vaspitnih poruka, koje se daleko bolje “prime“ nego kada su izrečene kao roditeljski govor, monolog, pa i dijalog. I svakako da afirmišete poželjna ponašanja, koje želite da učvrstite kod deteta. Jer kad odigrava, ono doživljava. Kao da je sad i tu. 

Plavi zec.
U ovakvim igrama spontano dođe do zauzimanja ravnopravnih pozicija deteta i odraslog. Tako da, budite spremni da vas ozbiljno prekori policajac za to što niste vezali pojas, ili čak kaznu da vam napiše, i samo, ako je jako dobro raspoložen, da vam progleda kroz prste. : )
Uvek je aktivna verbalna i neverbalna komunikacija u isto vreme, možete se “provozati“ kroz raznorazne emocije i upoznati ih i učiti dete o njima, i na taj način lečiti problematične faze. Jednu takvu imamo i aktuelnu, iako je polako napuštamo – ljubomora oko prinove u našoj porodici. Čini se da neka odigravanja na tu temu, vrlo suptilna i dobro upakovana, zaista deluju. To se posebno može videti u zameni uloga, kada se ona u ulozi mame obraća detetu, iako smo, u početku, u momentu kad izađe iz uloge opet na istom. : ) U tom smislu, igranje uloga je lekovito, ali i proces koji zahteva vreme da bi lečio. Dakle, kao i u mnogim drugim situacijama sa decom – strpljivo. ; )

Osim što je obostrano uživanje i radost, ovakav način od odraslog zahteva pun angažman. Sasvim je drugačija aktivnost odraslog u igrama tipa slažemo kocke, recimo, pa i crtanje, seckanje i slično. Možete biti mislima daleko, daleko, i emocijama. A ređati puzzle, dok deo vas zaista uživa u tome. U igranju uloga nema foliranja. Deca to prepoznaju iz prve. Njima je to prirodno stanje, da se igraju, a mi odrasli ipak moramo da učinimo napor da izađemo iz realnog sveta. Nekada to, uz sve obaveze i zahteve tog istog sveta nije nimalo lako. Nekada smo preumorni, nekada nevoljni. Ali činjenica je da se jedino uloge i mogu igrati kao sve ili ništa.

Naravno, postoji čitava nauka o tome, da tako kažem, odnosno pravac u psihoterapiji – psihodrama, pa tako i dečija psihodrama.
Ali da biste ovaj način iskoristili da pospešite rast i jačanje ličnosti deteta, afirmišete ga i “pogurate“ njegove potencijale, svakako ne morate biti psihodramski terapeut. Dovoljno je da budete motivisan roditelj i da se prepustite pozivu deteta u njegov svet.

Hleba i igara! : )

Draga naša Marija, neizmerno HVALA!

p.s.1 Ukoliko biste imali pitanje na ovu i slične teme za našu gošću, pišite na tichice@gmail.com ili na našu FB stranicu Tičice.

p.s.2 Meni je ovo „štivo“ došlo u pravi čas, konkretno primenjeno u roku od odmah 😉 Pozorište u kući volimo i povremeno praktikujemo, upoznao nas je sa njim Porodični bukvar. Kao što već znate, to je naša topla preporuka.

About The Author

2 Comments

  1. Lepo i korisno 🙂 Moj stariji sin voli da igra igre uloga a mladji je u fazi imitacije. Ponekad nam igranjac liči na neku scenu iz zoovrta ali uvek se setim da imam posla sa tipičnim dečacima 🙂

  2. Hvala majčice 🙂
    Kod nas je imitacija na pomolu. Za sada je fascinacija- starija sestra je SVE. Igranje uloga je zaista jako korisna alatka. Pozdrav dečacima 😉

Ostavite odgovor

Close