Kućni poslovi i mi

Puno roditelja se zapita- da li je sada vreme da dete uključim u kućne poslove? Ako je odgovor da, onda se nameće sledeće pitanje- u koje poslove? Na koji način? Da li se TO mora ili ne mora?

Meni je po ovom pitanju baš pomogao Porodični bukvar! A moje srce i zdrava logika su prepoznali put koji se opisuje u Bukvaru (namerno ne govorim o rešenjima, jer u njima nije ključ). Kada vam neko nudi rešenja, odmah znajte, bavi se posledicama. A saniranje posledice, rađa novu, možda čak i goru, jelte, posledicu. I tako u krug. Ova knjiga o stvaralačkom vaspitanju drage mi autorice gospođe Milice Novković otkriva put, kamenje spoticanja na njemu koje nas udaljava od izvora (a na izvoru sve je čisto i u harmoniji), nudi primere izlaska iz datih situacija, ali ne i gotova rešenja. Zato je bitno imati Bukvar, konsultovati ga kad god je potrebno, ne gutati zalogaje instant rešenja, jer sve najpre treba doooobro da se sažvaće. Znate onu staru: „Nemoj mi dati ribu. Nauči me da pecam“.

Već sam pisala o svom prvom kontaktu sa Stvaralačkim vaspitanjem i obećala, da ću njegovu praktičnu primenu opisivati ubuduće u različitim, konkretim postovima. Ovo je jedan od njih!

Jako je važno decu uključiti u kućne poslove, to je put njihovog osamostaljivanja, sazrevanja, ispunjenosti- wow, i mi smo ravnopravni članovi ove najznačajnije ćelije društva (naravno ne tim rečima, ali osećaj koji ih pritom ispuni se može tako verbalizovati) i vrlo često baš TO postane njihova omiljena igračka. Tako nekako je i sa našom starijom ćerkom, sada četvorogodišnjom Ljubičicom. Kuhinja je srce naše kuće, raskrsnica puteva našeg lavirinta, tu se najčešće okupljamo, slučajno srećemo, tu kuvamo, crtamo, stvaramo, diskutujemo, peremo, slažemo, smejemo se, plačemo, kujemo planove. Nekako je u sredini naše prostrane kuće (što je za mene, domaćicu :), strašno ako pogledam iz ugla- svi mi prolaze kroz kuhinju, raznose se mrvice i koznaštajoš po kući, ali iz drugog ugla je to baš „strava“ :)). Tako je i naša Ljubičica prve korake u kućnim poslovima napravila baš ovde. Slaganje posuđa u mašinu za pranje, odlaganje opranog posuđa na mesto, pravljenje obroka, užina i sl. Kroz ove aktivnosti ona je naučila sa godinu i 8 meseci osnovne boje, saznavala je imena pribora u kuhinji, tako što ga je uzimala u ruke i ostavljala na mesto, mesila testo, brljala, prskala (jer u kuhinji se ipak sve najlakše pokupi i obriše), seckala najpre svojim plastičnim priborom, potom i priborom za odrasle, gulila, miksala, mešala.

Pre svega sam se ja dogovorila sa samom sobom, a imajući Bukvar za glavnog savetnika, da želim da rad za nju postane radostan rad, Samorad, ne nešto što se mora zbog mene, zbog tate, čokolade, crtaća, ili nečeg petog, već nešto što je ispunjava, da taj „poziv“ dođe iznutra, a ne da ga ja dresiram spolja. Drugi član tog dogovora je- na oba oka zažmuri, ne mora se sa „našeg poda jesti“, biće haosa u početku, ali to je put, naučiće ona da skloni za sobom, samo strpljivo i polako. Glavna alatka- Ljubav!

I tako smo počeli da briskamo prašinu, usisavamo, ribamo, kuvamo… u početku smo sve radile zajedno! To me je motivisalo da pređem na zdravija, prirodnija sredstva za čišćenja- sirće, soda bikarbona, VODA, ekološka sredstva i minimum minimuma hemije. Da može, kad god poželi, da se uključi. Bez pritiska. Tim mojim „kućnim čarolijama“ bih posvetila poseban post.

Poslove u kuhinji sam već spomenula, oni su joj odmah postali omiljeni. Rezultati su bili brzi, vidni, ukusni, mirisni 🙂 Usput bi grickala sveže povrće, pa je tako zavolela svežu kelerabu, šargarepu, brokoli. Na neke se namrštila i nikad više. I verujte mi (a moguće je da ste to i sami iskusili), i pored dečije kuhinjice, seta za frizere, doktore, lutkica, kadica i kojekakve opreme ipak je najinteresantnije raditi to “kao veliki”. Pa zašto da ne.

Posle skoro godinu dana, tamo negde oko treće godine, smo napravili prvi Plan rada i to zahvaljujući Bukvaru. Prvo je poslove birala Ona, a posle mi odrasli. Naravno da nije odabrala sakupljanje igračaka 😉 Ponešto je funkcionisalo po planu, ali da budem iskrena više je radila ono za šta je bila raspoložena. Nismo insistirali na planu, već je pustili da uživa u radu. Jedan od razloga i naša prostrana i pomalo nepraktična kuća (iz dečijeg ugla), koja bez obzira na to ima ono najvažnije- toplinu doma. Npr. u prizemlju, gde je dosta hladnije je mašina za pranje veša, a prostorija u kojoj se isti suši je u mansardi. To navodim kao primer uzroka za našu nedoslednost, jer u stvaralačkom je naglašeno kako dete treba samostalno da izvodi aktivnost od početka do kraja. Ali, važan je rad i kad god je moguće držimo se plana i celovitih poslova, koji su za nju sada zaista igra. Imate ispod sliku našeg plana, koji nije revidiran već neko vreme, jer dobismo novog člana, pa svako radi ono šta stigne 🙂 a Ljubičica se s radošću uključila u poslove oko bebe, moja „desna ruka“ 🙂 Pre dolaska Radosne na svet sam razmišljala, kako Ljubi da olakšam tu adaptaciju (i o tome u posebnom postu uskoro), pa sam kupila kadicu za kupanje, kengur za nošenje lutkica, krevetić (te poklone sam rasporedila po praznicima koji su se nizali pre mog porođaja), i… obradovala se ona, ali sve to što sam ja mislila da ona radi paralelno sa mnom i na taj način je maksimalno uključim u novu svakodnevicu ona je želela da radi in vivo. I tako je i bilo. A igračke ostadoše za čas dokolice.

Ovo su bili naši predlozi, naše iskustvo. Vi ćete (i već radite) to po svom. Dobrom stvaralačkom svom, poželela bih vam. A najbolji pomoćnik i savetnik u tom smislu je Porodični bukvar. On otvara put. Usvajanjem tih znanja ćete kasnije i vi sami mnooogo lakše pronalaziti sjajna rešenja. To je knjiga koju svakoj porodici preporučujem. Da je ima, pročita i da joj se vraća, često.
Zato vam dajemo popust od 10% na kupovinu knjige, u narednih nedelju dana. Posetite sajt Bukvara i kada budete poručivali knjigu na email porodicnibukvar@yahoo.com, ukucajte kod za popust „TIČICE“.

Slede sličice (stare i nove) nekih naših „aktivnosti“ i oruđa 😉 Kao što se može videti, kuhinja je omiljena. Upravo sam shvatila da tih radnih fotografija imamo najmanje- zauzete, mokre, prljave ruke nemaju vremena za slikanje 😉