Da li je to zbog mojih dalmatino gena ili već nečega drugog, ali ja sam na moru svoj na svome. Tu harmoniju slave sva čula.
Prošle godine smo bili primorani da februar i mart provedemo na moru, jer nam je kuća bila ugrožena, opasno su pretile poplave. Otkrila sam čar marta na moru. Nije to više ona baba Marta, što zna iznenadno da smrzne do kosti, već šmizla Marta, što ti u trenu skine tešku jaknu i dozvoli suncu da prošara mišice i obraze, zimom izbeljene. Bio je to čudan i težak period, a ujedno neverovatno lep. Ironija života. Na jednoj strani, oko sat vremena vožnje udaljenoj, se Muž borio sa vodom, postavljao nasipe, dugo bez struje, smrzavao se, svi smo strepeli da li će voda ući u kuću i koliko će oštetiti, šta će uništiti…a nas je samo nešto malo južnije mazilo prolećno sunce. Odlazak iz sela je bio iznenadan, neću reći slučajan, jer nas je spasio petodnevne (ili trodnevne, nebitno) izolacije. Srećom ćerka je tokom tog bega spavala, a mi smo se na licu mesta uveravali da se svi putevi zatvaraju, drveće se lomi pod teretom leda, puca, pada, ja se instiktivno zaštitnički nadvijam nad Njom, muž zove i apeluje da se zatvore putevi, preopasno je, a stabla nam na metar ispred iskrsavaju pred očima. Užas! Dobro je ocenio, provukli smo se ispod jednog debla i utekli. On se odmah po izolaciji vratio i nastavio da brani naše i komšijsko, jer lepa stvar u tim poplavama je zajedništvo, humanost, osećaj čoveka za drugog čoveka…
Ipak, ne ponovilo se. I konačno, naučimo svi, gde god živeli, da budemo prijatelji prirode.
Ova godina je drugačija! Nema krajnosti, ali se sunce sve nešto dvoumi, nikako da zasija u punoj prolećnoj snazi. Zato smo šmugnuli prošle nedelje na obalu za par dana. I kao i uvek, bilo je sjajno. Svakodnevne brige izblede. Čula uživaju. SoL u nozdrvama, gelatou ustima, kvržice na jeziku odu mu pevaju, vetar u kosi, ručica u ruci, dečija graja, prizori morski…sve je na svom mestu.
Prepoznajem domaćine, o-ho, vide ima nas više 🙂 prošlog leta nekako nisu shvatili da nosim još jedan život, pa je iznenađenje veće. Radosna sada uživa u šetnjama, koje uglavnom prespava 🙂 Kada se probudi ručka i nastavi dremku, a ja sam zahvaljujući marami za dojenje Andreja fleksibilna i potpuno mi je svejedno gde ću je nahraniti! Super stvar. Ljubičica već ima svoje rituale na moru- bacanje kamenčića u more, pravljenje kućica od kamenja, šetnje i obilasci par zanimljivih destinacija, pa i igrališta, najdivnije dečije biblioteke, akvarijuma, užine na svežem vazduhu (zdrave, voćne, ali ponekad i one tople iz pekare ili mmm iz zamrzivača), odlazak na pijacu (obožavam), igre u pesku, pauza za sokić i crtanje/bojanje u kafiću uz more, igrice koje idu uz šetnju (o njima ću posebno pisati)… Ovog puta nam je samo nedostajala prijateljica, odnosno dve- i njena i moja, ćerka i majka :), ali… doći ćemo mi ponovo. 
Svako ima svoju luku…
Evo par sličica iz naše!

i posuda za školjke 😉

more je more, sa oblacima ili bez.
slatki cmmmmmok

Svaki dan barem 15 min ispred ovog pulta i demonstracije seckanja povrća 🙂
Februar 2014

About The Author

2 Comments

  1. Naš tj. vaš dragi ljubljeni Piran 🙂

  2. I vaš i naš 😉 u proleće najlepši! <3

Ostavite odgovor

Close