Ne sećam se kada sam je prvi put čula, mislim da je to bilo pre dve ili tri godine, ali se sećam utiska koji je ostavila na mene. I koji se ponavljao, svaki put kada bih je slušala, na nekim novim gostovanjima, tribinama. Aleksandra ne može da vas ostavi ravnodušnim. Zašto, pitate se? Jer otkriva istinu. Otkriva nešto što smo trebali učiti u školama, a nismo. Greške ispravlja. I neumorno i sa čudesnim žarom pronosi istinite i važne vesti, da i mi na tren makar dotaknemo te visine, a i da se pod-setimo zvezda koje su danas (nad) nama, kao i tada njima, vodilje i inspiracija, sloboda, u kojoj se stvaralaštvo i dobijeni talanti otkrivaju na najčudesnije načine. Dva velikana kojima se danas ceo svet divi, dva naša naučnika! I njihove majke, koje su ih podsećale gde im „sakrivena rastu krila“, koje su bile poput žižka u kandilu, svetlost koja ih je na put ispratila, a u njihovim srcima ljubavlju najvećom gorela…i verovala.

Dve majke.

Olimpijada Pupin i Đuka Tesla.

Otkrivati istoriju nauke jeste otkrivati privatnu istoriju izuzetnih ljudi, njihovih nemirnih sudbina, odrastanja, strahova i ljubavi. Kakvi su ih zanosi vodili ka njihovim naučnim spoznajama? Šta im je pisalo na duši ponekada je bilo podjednako važno kao i to šta su nosili u umu.
Veliku pomoć na putu svakog iskrenog istraživača ostavili su Nikola Tesla i Mihajlo Pupin. I u toj tački njihove sudbine su spojene. Obojica su sa strašću i s namerom da ohrabre pisali o svom detinjstvu, a s puno ljubavi, poštovanja i zahvalnosti o svojim majkama.
I danas ovaj pogled na dve majke i njihov na dva sina deluje kao čisto zlato, svetli putokaz koji vodi direktno do ova dva velikana srca i uma.
Narasle su u srcima svojih sinova Olimpijada Pupin, rođena Aleksić i Đuka Tesla, rođena Mandić do čudesnog primera vrline, časti i mudrosti, pa ne čudi kako su njihova lica utisnuta u ličnosti dva genija.
Jedan će primer danas delovati gotovo nemoguće. Može li ijedno dete moderne civilizacije koja postoji zahvaljujući doprinosima Tesle i Pupina moći da razume da je na svom imanju u Norfolku, čuveni profesor Kolumbija univerziteta i slavan čovek, govoreći o svojoj majci Olimpijadi pred poznatim naučnicima i industrijalcima uvek ustajao, jer kako je isticao o majci sedeći ne može da priča.


Teslin i Pupinov put može izgledati kao bajka. Skromni počeci i dosegnuti sami vrhovi nauke i društva prve polovine XX veka. Pa i mnogo više od toga, dodirnuta besmrtnost. Ali kao i u pravim bajkama pred njima su se nizale muke i izazovi, koje čak i poznavaoci njihovih dela često zanemare. I nije slučajno da su kao odgovor na teškoće uvek isticali svoje majke, ljubav i talenat koji su im prenele, veru i čestitost koje su im usadile. Da nije bilo te čvrste veze, o kojoj su sami svedočili, mi danas ne bismo znali da je koren iz koga je niklo ogromno znanje kome se danas divi čitav svet, zasađeno u dva mala mesta još u ranom detinjstvu.
Pupin je sam govorio Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. I mali Smiljan je najpoznatiji kao rodno mesto velikog Tesle. Tako da su nas ova dva čoveka dovela do svojih rodnih kuća i približila, nimalo slučajno, zemlji i travi po kojoj su trčali i zvezdanom nebu u koje su bili zagledani. I opet velika sličnost, gotovo istim rečima ove po mnogo čemu različite sudbine pronalaze zajedničku tačku oslonca.

„Dete moje, ako želiš da pođeš u svet o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave“

Da li iko može posle ovih reči nepismene žene, seljanke iz Idvora, upućenih sinu posumnjati u veliku moć narodne mudrosti. Samo jednu želju je imala Olimpijada Pupin, da mali Mihajlo krene u svet u potragu za znanjem, da vidi i razume pismenošću, jer šta je drugo moglo voditi upornost majke i oči koje ne umeju da čitaju i koje nikada nisu napustile granice Idvora, da vide tamo gde samo prosvetiteljski duh može da dosegne. Zato i ne čudi što je Mihajlo pred kraj života, govoreći učenim i bogatim amerikancima isticao kako ništa ne bi u životu postigao bez svoje majke. Kako je ona zaslužna za sva njegova dela.


I kada čitamo Teslinu autobiografiju, čini nam se da je sve ono što ga je učinilo velikim, nasledio od svoje majke:

„Moja majka je poticala iz jedne od najstarijih porodica u našem kraju i pripadala je lozi izumitelja. Njeni otac i deda su izumeli mnogobrojna oruđa za domaćinstvo, ratarstvo i druge svrhe. Ona je zaista bila velika žena, retke umešnosti, hrabrosti i moralne snage, koja se hrabro suprotstavljala životnim nevoljama…Moja majka je bila prvorazredni izumitelj i verujem da bi mnogo postigla da nije bila tako daleko od modernog života i njegovih mnogostrukih mogućnosti. Izumela je i konstruisala svakojake naprave i alatke, tkala je najlepše šare od vune koju je sama prela. Čak je sejala semenje, uzgajala biljke i sama razdvajala njihova vlakna. Neumorno je radila od rane zore do kasno u noć i bezmalo sva odeća i pokućstvo u kući bili su delo njenih ruku. I posle šezdesete, prsti su joj bili još toliko spretni da je mogla ono što očima vidi, rukama da stvori. ”

Ovaj početak priče o dve velike žene čija imena danas ne pamtimo, završava se rečima o susretu majke i sina, posle više od decenije razdvojenosti:

„ Kada smo ušli u mali Idvor, sve mi je izgledalo kao nekad, pre jedanaest godina. Nije bilo novih kuća, a stare su izgledale stare kao i pre. Ljudi su se bavili istim poslovima kao i nekada u ovo doba godine.
Prilaz kući vodio je preko zelene poljane gde su nas dočekala širom otvorena vrata, znak da se očekuje dragi gost. Moja majka je sedela sama ispred kuće na klupi ispod drveta i gledala u pravcu odakle je očekivala da dođemo. Kada nas je ugledala, brzo je prinela maramicu očima, a moja sestra reče: „Majka plače!“ Skočio sam iz kola i potrčao joj u zagrljaj. Kako je divna snaga suza i kako jasne postaju naše vizije kada potok suza razbistri naša osećanja! Materinska ljubav i ljubav prema majci su najlepše poruke božanstva ljudima na zemlji. U Idvoru mi je sve izgledalo nepromenjeno, osim moje majke. Izgledala je mnogo starija, ali i mnogo lepša. Oči su joj sjale nekim svetiteljskim sjajem koji mi je otkrivao vedri nebeski svod sveta u kome je živela. Ni Rafael, ni Ticijan, pomislio sam u sebi, nikad nisu naslikali tako lepog svetitelja. Gledao sam u nju, divio sam joj se, i nikad se nisam osećao tako malim i bespomoćnim“.

Draga Aleksandra, radost je velika, biti u društvu velikana, a uz Vaše posredovanje. Priču o Dve majke smo jedva čekali, a čitaoci sada znaju i zašto. Hvala za nadahnuće, za ove suzne oči, za ljubav kojom ove radosne i tako važne vesti pronosite, gde god da govorite… a kada ljude dodirne istina (ili Istina) više nisu oni isti od juče… mogu ili ispravnije moraju biti samo bolji. Pa neka nam je svima ovo „tkanje“ na radost i korist. Hvala, i da nam dođete ponovo 🙂

About The Author

2 Comments

  1. Jer jedna je majka. Divan tekst 🙂

Ostavite odgovor

Close