Kad dođe beba, dođu i neki novi izazovi. Predvidivi i nepredvidivi. Sa nekima se lakše, a sa nekima teže nosimo. Ali jedno je važno- na RADOST je!!!

Neka razmišljanja i visinske pripreme za novog člana naše porodice ostavljeni su za grand finale trudnoće. Ja sam ih ovog puta preskočila, jer se bebcu žurilo, kaže doktor izuzetak od pravila, razloga bez za njegovu žurbu. U tom periodu smo trebali prebaciti mlađu ćerku iz naše u dečiju sobu i to u njen krevet, ali avaj… tata je preuzeo stvar u svoje ruke i nekako ih sve smestio u jedan komforan krevet u toj istoj sobi. Za sve nam je trebalo više vremena, ali opet sve je to došlo na svoje. Debeli minus vanka nam je dao dovoljno vremena za pripreme indoor. Ja bih ovde ustvari pisala samo o jednom izazovu, a on se zove- svi bi mamu 100%. Prvih mesec dana je euforija u svakom atomu, svi oduševljeno pevuše, mazuljaju, nosaju, pomažu. Nakon tog perodu trogodišnja Radosna doživljava promenu i ona bi mene u igri, pri jelu, spavanju, kupanji, šetnji… uvek 100%. Zato vapijem sada za maramom za nošenje sa kojom ću profunkcionisati da joj obe ruke dam (jer se sa slingom koji mi je uz sva potrebna uputstva drugarica i savetnica za nošenje dece Sandra dala, ne snalazim). Ne ide u vrtić, kao što ni njena starija sestra Ljuba nije išla kada je ona došla na svet, da nam boji dane ružičastim. I to već treći mesec. Namerno. A uskoro bi to trebalo da se promeni, mada joj nameravam ostaviti produžene vikende. Šetnje nam olakšava od skoro dodatak za kolica za starije dete tzv. rolka, pa prelazimo veće razdaljine i uživamo u (konačno) proleću i probuđenoj prirodi. Uspevamo sada da se zaigramo i sa bebcem u naručju, mogli smo i ranije, ali buka bi nas obično razdvojila. Uspavljujemo se preko dana zajedno i to je tako divan deo dana za nas. Mirišljavko zaspi brzo, onda nas dve čitamo, mazimo se, “putujemo” svaki dan na neko drugo mesto… zamišljamo da smo na obali, na planini, da jašemo konje, kamile, da jezdimo pustinjom, savanom… vizualizujemo i osećamo mokru travu pod bosom nogom, puckanje kamina, miris omiljenih pogačica izjutra, cvrkut ptica umesto alarma, fijuk vetra i šum morski… i to taaaaako dobro deluje! Nas dve, samo nas dve. Grli me tada, ljubi, govori- volim te mama moja, dobra mama… jer to je tako prirodno i logično, do juče ona je bila naša beba. E baš ovde da vas priupitam, da li ste i vi imali slično iskustvo- kada sam došla iz porodilišta drugi i treći put, deca koju sam ostavila kod kuće su mi naprasno porasla, kao da sam pola godine barem bila odsutna, njihove ruke, oooo njihovi dlanovi i prstići činili su se tada tako velikim, odraslim. Dugo sam dolazila sebi i bila samoj sebi smešna. Nisam sama, recite, jel’ da?!

A Ljuba je u školi dok se mi igramo, uspavljujemo, šetkamo. Ljuba ima sedam godina i fazu koju sada prolazi Radosna je prolazila i sama pre tri godine ♥ ali, i ona treba svoju mamu samo za se, a taj 1 na 1 baš i nije izvodljiv svakodnevno. Ali kada se ukaže prilika, grlimo je jako, najjače! E baš tako je bilo pre desetak dana. Kakvo punjenje baterija! Tata i Radosnaja su vozili baku u Hrvatsku. Prepodne smo kiflica moja i ja spavali. Naspavana mama = dobra mama, reče moja divna teta Milica. O da, koliko istine ima u tim rečima. Brzinski sam napunila torbu i jurila po Ljubu u školu, jer sam se uspavala 🙂 na povratku kući kupili grice i sastojke za neki brzi ručak, a kuvani. Užinali na svežem zraku. Kod kuće smo otvorili paket koji je tajko poručio za nju. ŠAH! Nemamo pojma, ni ona, ni ja. Ali evo prilike za učenje. U spavaćoj sobi, dok dojim i uspavljujem. Igramo, smejemo se, prepričavamo doživljaje iz škole. Slušamo Vivaldija. Ona bira. Kakao njoj. Kafa meni. Vreme leti.

Haj’mo sada malo engleski za početnike, koji nikako da otvorimo, jer Radosnaja hara 🙂 pevamo, čitamo… malo se fotografišemo, malo glupiramo.. već pola sedam. Brzo u dnevnu. Dugoočekivani Goodbye, Chistopher Robin. Grice i nas dve, zagrljene, utopljene. Prvi put smo plakale zajedno gledajući film. Krila se od mene, kao što sam radila i ja nekad i kao češkala se po okicama. Večerale smo ispred TV-a, a to se naaaraaavno ne radi nikad..ili skoro nikad. Zaspali smo svi u istom krevetu. Ona i ja kao nekad. Sestra je došla posle svega toga i videvši gde spava starija, poželela i ona, ali prva rečenica je bila: “Ja ću ovako da je držim da ne padne sa kreveta”.

Nisam niti psiholog, niti pedagog, ali taj 1 na 1 mi je izronila moja intuicija, a potvrdila ga je i potvrđuje ga i dalje, kad god to sama ne uvidim, draga Milica (Porodični bukvar). I… zdrav razum, kad nepomućen je. Dok ga često omogućava Tajko zmajko, naš Rockstar (Dad, the Man, the Myth, the Legend natpis je jedne njegove majice :))

I tako.

Podelih sa vama stranicu svog dnevnika.

Kada sam imala samo Ljubičicu često sam se pitala, da li se drugo dete (treće, četvrto…) može voleti kao prvo, da li je to moguće, kad i ovako srčka samo što ne pukne, od ljubavi te pregoleme. A onda ostadoh trudna sa Radosnom i nikada se više nisam zapitala. Skoro sam se toga setila. I iako prolazimo svi svoje faze i fazice, i neke želje ostaju neuslišene, i svi bismo svoj 1 na 1, često i onda kada je apsolutno neizvodljivo, niti najmanju dilemu nemam u vezi sa tim- da li jedno ili više dece. Neosporno je samo jedno- da svi dobijaju moju, našu apsolutnu ljubav, koja se ne meri minutima i satima, koja eksponencijalno raste, jer smo im dali i više nego što smo im mogli dati.. dali smo im, Bog je dao, brata, sestru… prijatelje… podršku… saučesnika 😀 saborca, rame za plakanje ♥

Pišite nam dragi naši, podelite sa nama vaša iskustva na ovu temu… kada dođe beban, kako hvatate ravnotežu, te kako duplirate, x- plirate 🙂 sebe, da na kraju svi dobiju baš ono što im u tom trenutku treba?

Mašemo vam, cvrkutavi!

 

About The Author

Ostavite odgovor

Close