Zašto je dojenje često teško prvih dana?

Ovo je jedna od omiljenih mi rubrika na ovom parčetu (internet) neba- gostujuća ♥

Tema uvek aktuelna, ja bih rekla često i goruća, zbog svega što ona znači. Zbog zdravlja, zbog povezivanja sa detetom, zbog bržeg oporavka, zbog komfora, zbog utehe koju pruža, zbog nezamenljive dragocenosti koju svaka kap te tečnosti znači. Raste i razvija se pod našim srcem čedo naše, najlepši i najsinhronizovaniji tandem smo na svetu, i ako izbrišemo sva znanja i rekla- kazala i google i knjige i časopise iz memorije i izglancamo (caaaang) svoju intuiciju, teško da će se naći majka koja neće želeti da doji svoje dete. Put je najčešće u početku težak, trnovit, bolan, još bolnijim ga čini naša uobrazilja da je to, kao na filmu, laganica. Sa dve devojčice sam vodila bitku i pisala vam o tome OVDE. Treći put je poteklo, onako, lagano. A podršku sam, iako nespremna, rodivši dete pre predviđenog roka, iskoristila i psihički mi je mnogo značila.

Zbog svih vas i nas, mama koje žele da doje svoju decu, koje su dale sve od sebe pa možda i odustale ili im je mleka „nestalo“, ili ne znaju kako dalje, u znak podrške i motivacije, pozvali smo savetnicu za dojenje Milenu Kostić , da napiše koji redak tome u prilog.

Beskrajno srećna i zahvalna, držim palčeve, da što više vas, kojima je to potrebno, pročita ovaj tekst!

Zašto je dojenje često teško prvih dana?

Dok se spremamo za završni čin trudnoće, porođaj, naše misli su usmerene samo ka tome – kako će izgledati taj čin, oporavak, kako ćemo se snaći sa bebom, šta nam treba za taj period itd.

O dojenju retko ko razmišlja. Nekako, to je normalno. Trudnoća se završava porođajem, a dojenje se na to nadovezuje kao prirodni sled.

I podrazumevamo da, kad je to nešto prirodno, da je sve vezano za to prirodno lako.

Ali, iskustvo nas najčešće demantuje. Ne ide uvek prirodno lako.

Zašto je to tako?

Bombardovane smo različitim savetima, često neadekvatnim ili zastarelim, pomešanim sa bapskim pričama ili pričama mama koje se nisu snašle sa dojenjem.

Izostanak edukacije i pravih izvora, ali često (i žao mi je što to moram da kažem) i izostanak podrške okoline i/ili sistema, uvodi nas u jedno haotično stanje gde ne znamo šta da mislimo, kako da postupimo, a strah da je beba gladna povećava sve to.

Zanemarujući dosadašnje lično iskustvo, osvrnula bih se ovde na proteklih 5 godina koliko edukujem i pomažem trudnicama i mamama kao savetnica za dojenje. I ovo bi bilo sažeto šta nas to remeti tih prvih dana posle porođaja.

Mislimo da mleko treba da curi od prvog momenta

U glavi nas mama, to ide ovako: beba se rodila, beba plače, nama šiklja mleko na sve strane, bebu smo nahranili.

U stvarnosti je ovako: pokušavamo da stisnemo dojku da vidimo ide li to mleko, a tamo najviše dve kapi. Jedva.

Još je gore ako imamo „pomoć“ koja to isto uradi i konstatuje nam da očigledno nema dovoljno mleka.

Ono što je bitno jeste da mame zapamte sledeće dve činjenice – tog prvog mleka, kolostruma, ima 2 kafene kašikice prva dva dana. Čini vam se malo? E, tu se nadovezuje druga činjenica, a to je da je veličina želuca novorođenčeta veličina višnje iliti onog najmanjeg klikera. Da, toliko mala.

Šta će onda veća količina bebi od one koje vaše telo pravi?

Mislimo da treba čekati da se dojke napune pre podoja

Uobičajena zamisao u našim glavama je da mleko stoji u dojkama kao u posudama sa dnom, te da se tu nakupi, a zatim beba sisa i ispije sve. I da onda treba čekati da se dojke opet napune.

Čak možete čuti savete da se preskoči podoj ili čak da mlečna formula, da bi dojke imale dovoljno vremena da se napune.

Ono što nas niko ne nauči je da su dojke više kao protočni bojler. Mleko se stvara iz mamine krvi dok beba aktivno sisa na dojci. Ona sisanjem stimuliše areolu, to utiče na deo mozga, hipofizu, a ona dalje pokreće mehanizme hormona koji tog momenta stvaraju mleko iz majčine krvi.

Ta prvobitna napetost, prepunjenost dojki koje mame osećaju prvih nedelja, dana ili meseci je način kako je majka priroda odlučila da pomogne novopečenoj mami. Kad se beba rodi, niti ona zna da sisa, niti mama zna da doji, a ovo osigurava da ima višak mleka – za svaki slučaj, osiguravajući tako hranu za novorođenče.

Stoga, nameće se zaključak – što više i češće na dojci, beba će podsticati da se proizvodi više mleka.

Mislimo da treba da postoji raspored podoja

Na ono gore, nadovezuje se ovo. Jedan od najčešće uvreženih mitova je onaj o podojima na tri sata.

Zašto na tri? Pa to piše na kutijama mlečnih formula, a kako veliki broj izjednačava formulu sa majčinim mlekom, nekako su se ta tri sata proširila i na dojenje.

Formula se u svom sastavu razlike uveliko, a zbog pojedinih dodataka, često je teška za varenje i ona zahteva razmak u davanju.

S druge strane, majčino mleko se svari za 60 do 90 minuta, te je pomalo neprirodno da ako beba pokazuje znake pre ta tri sata dahoće da sisa, da se držimo sata i mislimo da je „još rano“.

Što ne znači da nema beba koje neće tražiti da sisaju baš na tri sata. Naprotiv, ima ih.

Više je bitno da mama zapamti da ustvari nije bitno koliko često beba sisa (doduše, da ne bude baš na više od neka 4 sata) i da posmatrajući bebu imaju podoje.

A kad pričamo o rasporedu podoja, često ćemo čuti da treba meriti dužinu podoja, tipa „10 minuta na jednoj, pa 10 minuta na drugoj“.

To bi otprilike ovako delovalo.

Zamislite da nas sedi troje za stolom i ručamo. Neki od nas samo ubacuju hranu u usta, brzo, skoro bez žvakanja. Neki usput uživaju u svakom zalogaju. Neki usput pričaju.

I posle 10 minuta neko nam svima skloni tanjire ispred nas. Da li smo se najeli?

Pa neki jesu. Al’ neki su možda tek započeli.

Tako štopujući bebi vreme na dojci, nekima tih 10 minuta jeste dovoljno. Al’ nekima ni blizu.

Mislimo da je u redu da dojenje boli na početku

Nije. Tačka.

Svaki bol pri podoju (a to ne mora da bude samo prvih dana) kazuje nam samo jedno – beba nije pravilno uhvatila dojku.

I ne, nemojte to da trpite! Dovoljno je par trenutaka tako pa da nastanu rane na bradavicama (opšte znane kao ragade), a rane em bole, em sporo zarastaju, em su mogući ulaz za infekciju.

Stoga budimo strpljive i ako treba, xy puta skidajte i vraćajte bebu na dojku dok ne uhvati pravilno.

Već sam gore rekla da beba ne zna da sisa. Stoga vi ste tu da pazite kako hvata. Potrebno je da otvori usta široko, kao da zeva, i da uhvati celu (ili što više) areole – onog braon kruga oko bradavice.

Zaključak? Beba ne sisa bradavicu već areolu. I imajte to uvek na umu.

Mislimo da treba da imamo uvid koliko je beba posisala

Uvek kažem da bi najidealnije bilo da su nam dojke providne i izbaždarene, pa bi iz prve ruke mogle da pratimo koliko to mililitara beba posisa mleka.

Opsednute smo ciframa. Tako je jednostavno.

I ta nemogućnost da ovde ispratimo zna da nas uznemirava.

Ali dojke nisu providne niti izbaždarene, te stoga očigledno priroda nije smatrala da je to nešto što treba da tako pratimo.

Mame se onda dovijaju kako znaju i umeju. Jedne mere bebu na vagi pre i posle podoja i tako izvode zaključke.

Ali kako beba sisa mililitre, vaga meri grame, a vage još nemaju proračun na sebi iz mililitara u grame, kako onda mogu biti merodavne?

Pri tome, beba nekad sisa radi žeđi, nekad radi gladi, nekad radi utehe, odnosno, beba neće u svakom podoju posisati isto.

Druge mame pribegavaju da se izmlazaju posle podoja. Al’ šta time uopšte utvrđuju sem koliko je (možda) zaostalo mleka? Već sam gore navela da se mleko stvara dok beba sisa, i nikad ne možemo znati koliko je toga ona posisala pre no što smo odlučile da se izmlazamo.

Da li nešto možemo da uradimo ipak? Da – brojimo mokre pelene. Jer ako nešto uđe, nešto mora i da izađe.

Ako beba unosi dovoljno mleka, ona će da piški i da kaki redovno. Veoma jednostavno.

Mislimo da je sramota da tražimo pomoć

Edukujmo se na vreme, pre trudnoće.

Stvorimo mrežu podrške i objasnimo okolini kako i koliko bitno nam je da nas podrže u trenucima kad bude teško i kad sumnjamo.

Slušajmo priče mama, drugarica, sestara, kuma koje imaju uspešno iskustvo sa dojenjem.

Istražimo ko su adekvatni izvori informacija.

Pitajmo za svaku nedoumicu ili nešto što nam se čini beznačajnim, pre no što preraste u problem.

Svaka kap se računa.

Sve će doći na svoje.

Autor: Milena Kostić, savetnica za dojenje, autor bloga „Mama iz magareće klupe“

Draga Milena, HVALA!