Dva ili tri puta sam gasila profil na fejsbuku. Pa se reaktivirala. Jer nisam sa prijateljima na 5, a ni na 50km, već kada na tu brojku dodate još jednu nulu… barem na toliko. Ali poslednja reanimacija nije bila zbog toga, jer je već viber radio za nas. Bila je zbog ljudi koje tu srećem i upoznajem i koji su mi se nenametljivo i nenamerno dotakli srca (S-R-C-A) i odmah prešli na Ti sa njim. Takvih za sve ove godine nema mnogo. Taman. Možda troje- četvoro… heeeej! I to je takva neopisiva radost. A ona rađa zahvalnost. Takva je i moja Nikolina. Sve je samo ne i slučajan susret sa njom. Kada dve osobe koje se ne poznaju pošalju jedna drugoj poruku gotovo pa istovremeno. Kada je to nešto i taj neko koji nas povezuje dragocen, već deo našeg roditeljstvovanja. I svaki sledeći “kuc” po tastaturi bio je deo “blinka” koji se javio, a i dalje se radosno javlja. I naš susret je bio isto tako neverovatan, a malim čudom ga je činio susret naših dušica, njihovo prepoznavanje u upoznavanju, milina jedna. Ona je vešta na rečima, kuje ih onako kako ja ne bih znala, a želela bih… i ne zavidim na tome, nego volim što je eto „imam“. Ona dogodovštine i iskustva majčinstva beleži na fb stranici Despotizam i blogu Kreativna mama, gde radi i sa drugom dečicom. Za mene je inspiracija

Zamolila sam je da zabeleži za Tičice svoje misli o majčinstvu, o svakodnevnim izazovima koje ono nosi, o vrednostima koje želi svom Despotu da prenese tj. poseje, zaliva i da se one u njemu prime i rascvetaju… kako stvaralačko vaspitanje izgleda u praksi… da li je Bukvar* zaista moguće živeti… kako odoleva mainstream-u, pa i u roditeljstvu, kada ono baš i nije to što želimo za nas i naše dete… kako neguje dete u sebi, te da li je “vreme za sebe” za jednu majku precenjeno… otkud osmišljavanje radionica za decu… Vas-pitanje jeste hranjenje deteta ljubavlju… a šta kad smo kod hrane-hrane? Izvolite…udobno se smestite…polećemo 🙂 

Oruđe u svemu je pouzdanje. Ono nevidljivo, a čelično pouzdanje, kada udahom duše i zagrljajem znaš da si u svojoj spontanosti učinio toliko prav korak, da nema pravijeg. Potvrde ti oči k’o u laneta, bistrina i empatija koja proviruje iza prkosa. Danas ga gledam, s kojom pažnjom promatra neke pojave. I blagodarim, za oruđe, o, pa da i treba biti dorečen i reći kome. E te vrednosti mu molim, da u skladu i neskladu zna čega će se i koga latiti. Da li je to vrednost? Merilo? Ne. Želim mu Istinu. Bog je iznad merila i vrednosti.

Želim mu Gospoda u njemu.

Put majčinstva je takav, kao i život uopšteno, to je traganje, čak i duše u spokoju tragaju, što za sobom što za spokojem drugih duša.

I ne može se tu uopšteno reći- e sad mu želim to ili ovo. Uvek bi to bilo nedostajanje nečeg trećeg, petog, osmo se ne bi podrazumevalo i ja bih, a nemam toliko reči, nabrajala.

Ovako, samo to, želim mu Gospoda u njemu.

Ja se šalim, a i ne šalim, kako bih eto, ako majke imaju kakve želje ostvarive, a tog tipa su, želela da on bude Vladika, a što da ne i Patrijarh jednog dana.

Jednom prilikom sam dok je on zainteresovano razgledao stolicu u Crkvi u kojoj sedi Vladika, objasnila mu da je to namenjeno istom, a usput dodala, da eto, kada dâ Gospod da bude Vladika, to će biti njegova stolica, a može i sada malo pripreme radi sedeti.

Monah koji je slušao naš razgovor, reče, čuvajte se gordosti, karikiram sad, ali to je bila suština izrečenog.

E to i jeste začkoljica vaspitanja. Postoji i neki poredak, je l’. Do Vladike. Ovo sad može biti metaforično. Ali meni, lep primer. Mi, kao majke, uopšteno roditelji, težimo najboljem. U toj crkvenoj hijerarhiji znamo ko je to najbolji u ovom svetovnom poredku, a do najboljeg ima da se ide. Od iskušeništva, monaštva… pa tako… redom, s usponima i padovima. Ja bih se s početka čuvala te gordosti, visina nekako ne bih, jer valjda kada uzrasteš prođeš mnogim stepenicama, pa svašta tu i ostaviš. Sada se čuvam, a kako drugačije, u moći i nemoći, nego pouzdanjem. Do odrastanja.

Neka se hrani, kada stasa, rečima svetih pravoslavnih otaca.

Ja ga sada hranim, radošću isčekivanja nafore i pričesta.

Umilni, dragi ljudi oko mene ga hrane.

Ja ga hranim, mi, oni.

A sve Gospod.

Ali, da valja nam živeti u svetu, među svetom, ili ipak… ili ipak stvaralaštvo kao takvo uvek nađe načina da zadrži izvorno, a opstanemo. Individualizam je breme. Možda, da se usudim reći da je moj pogled takav da smo kao društvo, a porodica kao činioc društva, došli u fazu da se trudimo da učimo decu da su ista, teramo ih na prilagodljivost, po cenu kakvih god teskoba. Zbog bake Kate s trećeg sprata. I tako oni stvaraju privid o svojoj dobroti i kulturi, kakvoj uljudnosti. Ja to ne želim, iako jasno postavljam neke naznake, nužno ne primoravam ni na šta. Mi smo takvi rođeni da to znamo. Nego, mnogo toga se izmestilo i zato tragamo za literaturom, odgovorima, ispitujemo, analiziramo, a kažu svi, užasne muke mučimo.

Verovatno, jer strepimo.

Pa, rekoh, vratimo se pouzdanju.

Onako, kako ja pamtim, iako odrastah kao dete razvedenih roditelja, uz baku, dedu, tetke i oca, ja sam se nesmetano tukla sa sestrom i otimala o igračke, neometano se prljajući, sećam se jedne prkosne epizode kada sam u nekoj haljini izašla na sneg, letnjoj jer sam imala neku ideju sa vodom, zaleđenom kalupu u obliku srca, baka kaže, hladno je i drugo ništa, i naravno ja izađem. Ne sećam se pridika, zabrane, kazne. Imala sam možda pet godina. Moja baka nije čitala knjige, nije učena, ali to je ta neka izvorna mudrost. I kasnije se nije zgražavala nad ludorijama puberteta. Verovatno su to, sem onog iskonskog u meni, dobri temelji.

Nas troje smo nekako, rođena sestra i ja, kao i brat od tetke, odrastali zajedno. Njih dvoje u jednom taboru, ja u drugom. Bilo je zabavno. Iako nas se zakačio rat, kasnije i bombardovanje, mene lično mnoge prepreke, bezbrižnost nekog detinjstva ili opet neko praktično detinjstvo gde živiš život, ali i učiš, su jako dobri temelji, s ove tačke gledišta. Naravno, ne manjka tu propusta, ali govorim o suštini.

Tako i ja danas, dopuštam sinu da skače po krevetu, penje se po stolu, prosipa vodu, pere sudove, samostalno se tušira od druge godine, jer ga to čini srećnim. Nosim ga kada poželi, a isto tako zna da u određenim momentima to ne mogu i ne pravimo teatar od toga. Ali naravno, ima pravo da bude ljut, jak i neodoljiv. Kao i ja.

Nesvakidašnje je pustiti dete u sred grada, da hoda boso.

Jesi li rekla pliš?

E, da, malo svile, red kadife, pa pliša.

Pa u svet.

Pa tako.

Nije baš da gleda dnevnik. Sav sadržaj je redukovan. Apsolutno redukovan. Do te mere da za njega danas, a uskoro puni četiri godine postoji tzv. bezveze muzika. Olako prepoznaje. S jedne strane mu je zanimljivo, a meni s druge drago jer ga hranim nečim drugim, po ličnom, naravno, nego čijem nego ličnom izboru. Peva Šobića.

Jedan crtani, dozirano. Iako diskutabilne tematike kada se prodre u suštinu, to je Maša i Medved, Fiksiki, takođe ruski koji je izvrstan.

Sporadično, to je to, ovo je ovo, ne duže od desetak minuta, kada se silom prilika i na šta na leti, a to više u svrhu neke opšte informisanosti, što opet nije nužno, prosto ne moraju svi znati ko su svi ti likovi.

Muzika, rekoh već, klasična, duhovna, dečije pesmice. Slušam tekstove.

I evo jednog lepog primera, od pre nekoliko dana. Kupismo mi časopis, za predškolce, kad tamo neki lavirint, pa lepo ilustrovane bombe, onako, animirano nacrtane. Ja, u dilemi. Pa mi sinu. Upitah ga šta je ovo, na šta tebi liči.

Kaže, borovnice.

Je l’ možeš da zamisliš koliko je njegov um ozario moj.

Dečaci se mogu igrati puškama, kao i devojčice, ali u streljani. Kada dođe neko vreme za to ili pokažu interesovanje.

Liturgija.

Psalmi.

Molitve, dečije.

Knjige, biranog sadržaja, ilustracije.

O svemu valja promislti.

I to je sve, IGRA, da ne bude težina.

A hoda bos, zaista da, u sred novembra, sunčanog, razume se.

Insistira sam.

A onda, u dvorištu naiđe na nekakve bodljikave žireve i tako, moja plišana tetka insistira da se obuje. Ja insistiram da se snađe i nađe načina da ode gde je hteo, jer je to činio, ne tražeći odmah komfor, ali govoreći, smetaju mi žirevi, sve dok nije čuo, neko mi nudi patike.

Ne, ja nisam stroga majka.

Ali ja nisam plišana majka.

Pa naravno, patike su ostale na mestu, danas žir a sutra planina, ko zna šta. Sigurna sam da je to dobra osnova za učenje, da je ustvari to učenje.

A sad, kako razlučiti to, gde je granica između ljubavi i prezaštićivanja.

Meni je to izlišno pitanje.

Apsolutno izlišno.

Hodajući ulicom, srešćemo ljude koji prebiraju po kontejnerima, prosjake, videće svašta jer prosto je od života se u toj meri ne može, a i ne treba štititi.

Mora se popeti, pasti. Imati strah ali ga i savladati.

Je l’ znaš da sam ja imala ideju, što ne znači da je i dalje nemam, da neke delove Bukvara, kopiram i lepim po obližnjim parkovima.

Ne utiče na mene ni manje, a ni više kako neko drugi gaji svoje dete, ali na nekoj sociološkoj relaciji nameće mi svakako nove izazove u tom smislu, što, ukoliko neka majka naziva dete pogrdnim imenima, u sred parka ili pak neki vaspitač smatra da je batina, vaspitna metoda, da je čupanje deteta za kosu, pred drugom decom, neka pedagoška mera, ja moram reagovati. Načinom na koji ću to objasniti mom detetu. Važno je imenovati stvari, posebno u tom uzrastu kada oni da kažem, uče, kanališu, asociraju.

Može da istraje u svojoj nameri i ukoliko je to bezbedno za njega, neka pravila može i da prekrši. Ja mislim da je to vrlo važno. Možda je onako, malo ekscentričan stav. Ali mislim da je to važno. Ostaviću svima da promisle kako bi to izgledalo u praksi. Strogo poštovanje pravila, normi i svega, toliko nameće straha. To je ono što najmanje želim.

Jeste, praktično, s druge strane, o da, ne on će gurnuti ruku u utičnicu.

E, pa neće.

A čak i da je naučen da slepo sluša, možda hoće.

Uh, dok pišem ovo, ima utisak koliko sam blagoslovena lakoćom ovog majčinstva.

A da li je lako?

Lepršavo, čista kosa, pod, dete, ručak, doručak… i tako, neka parada.

Pumpanje egoizma, o kako si to u dve reči rekla, vreme za sebe je baš to, pumpanje egoizma.

Evo ovako, obzirom na širinu, izlaganja, reći ću da je moj suprug preminuo, te s toga, moje breme je nekonvencionalno u smislu pojma roditeljstvo.

E sad uzmimo u obzir to, ja moram pričati iz svoje perspektive.

Vreme za sebe je šta? Zaleđeno vreme deteta? Ili vreme za sebe znači da stvarate uslovnost za isto. Što je divno, ali ukoliko je to vreme, na dar vašem detetu. E pa sad… to nije ni nužno, ni neophodno, ni pod moranje, jer samo se veliki napor računa u napor… Olako, trivijalno, majčinstvo, fraza nezapostavljenog života je baš onako, pravo pumpanje egoizma.

I pre i posle deteta dete.

U prilog tome, evo jedne noćne analize, majke bez vremena za sebe. Davne sa stranice na kojoj čuvam te misli.

Uspavani… sneni, satkani od drobljenih htenja, roditelji, odnekud došli, pretvoreni u tatu i mamu… skrivaju se u senama traženja, nade, iščekivanja… dal’ strepnje. Svako na svoj način, sa svoje strane neba, skriva se, da smisli, kako je savršeno najbolje biti tata, mama…

A da li najvažnije za jednu flašicu, što se migolji u tim ručicama, je savršenstvo?

Ona uvek treba da je savršeno čista. Za Njega. Ovaj put za Njega. Tamo negde za Nju. Ili ipak Njih. Te male divove što pred počinak vilene. Njih decu… Da. Njega, sina… Ili, ne mora uvek da je čista. Ne baš potpuno, ako je od vode, može i sok, ako je od soka, može i voda… bez pranja.

A to samo tamo, gde se ti neki ljudi zaista zovu tata i mama. Koje god nebo ih deli. Samo i isključivo tamo, gde je majka, majka.

Jer onda kada se rodio On, svet je prestao da postiji, svet je stvoren.

I šta god da se dešava tu, ili tamo, jedino mesto na kojem bih želela da budem je baš to mesto, kraj svih tih flašica, plišanih igračaka, kraj tih uprljanih prozora, uamazanih majica, kraj svih tih sredstava za skidanje fleka, kraj čega sve ne… U suzama, u osmesima, tugama i radostima, u modricama, traumama, nadama, u receptima i svim naučnim bdenjima nad literaturom, u svim odricanjima i žrtvama, u svakom tom koraku.

Ni na jednom drugom mestu.

Sem tu, u riznici Njegovog odrastanja.

Nisam isključiva, ne znači da majka neće imati to vreme za sebe, ali svo vreme ovog sveta je vreme za dete. Toliko ćete imati vremena, o previše kada se oni zaigraju pred zgradama sami, kada otputuju na prvo samostalno letovanje, toliko vremana, ali trudite se i to vreme da, nakon preko potrebnog odmora, koji i meni svakako manjka usled svih rutinskih, a svakodnevnih poslova, posvetite stvaranju uspomena za njih, brižljivom čuvanju prvih crteža, sortiranju fotografija, zapisivanju njihovih misli.

Ne, ne znači da vi od njih stvarate grofove, što uslovno rečeno i ne mora da ima ružnu konotaciju, znači da bezuslovno tkate niti ljubavi u njih, jer na kraju, ako Bog dâ da sve po prirodi teče, od vas će, od nas će njima ostati to, uspomene.

On je moj saborac, zaigra se, pa ja pročitam pasus, odgovorim na poruku, pije sok, a ja operem suđe, ili jednostavno čeka, sve je to tako spontano, da je to vreme za nešto tu, ako ga uzmemo, jer nam je dato.

Sve neke lepe stvari u kojima bismo kao majke uživale, sačekaće. Nećemo odocniti ni na šta. Skoro sam prvi put od kada je Despot rođen otišla na projekciju filma u bioskop. Uskladilo se da nam baka dođe u goste i on se tome jako raduje, čini ga srećnim da ostane nasamo s njom, tako da eto mi datog vremena. Došlo je, a i da ga nema trenutno, isto je kao i da ga ima.

S druge strane, vreme kada on spava je vreme mojih analiza, filma, pa i posla, knjiga…

Odričem se. Da bih se dorekla. U potrazi, a shodno situaciji, za tim egzistencijanim rešenjem, a da nije to na štetu.

Jer na kraju novcem ne može ništa da se kupi, iako je to paradoksalno.

Majčinstvo je iskonska sloboda. Ono sušto majčinstvo.

Moja uloga kao takva, dupla je u nekom smislu te reči, a s druge strane, privilegovani smo time da imamo ujake, strica, baku, tetke, dede, prijatelje i onda je sve to utoliko lakše.

Sva odgovornost je moja. A to je ujedno i najveća privilegija sutrašnjice. Ne vidim to kao težinu, ni najmanje.

I koračamo nekako.

Ideja o radionicama, proistekla je kao ideja o radu.

Konceptualno takvom je to ljubav, ona moja izvorna, prema radu sa decom, a ujedno, moj rad, oaza i mog sina.

Ma, ne, nije to utopija.

Polako se to ostvaruje.

Da li je to previše polako… ili dovoljno brzo?

To je stvaralaštvo, snaga da zdrav um živi u svemu.

Stvaralaštvo uči dete o radostima.

Nama je puna kuća svega i svačega.

Ma ne znaš kakvi su to koncepti, to je igra… gužva u svemu, sijalice, prekidači, nema čega nema, pitanja, sto miliona pitanja, o sastavu, poreklu, pa kako pa zašto.

Ja ga postepeno uvodim u radionice, bio je, ali ne na svakoj. Jer je tako birao sam. Postepeno i sebe s njim uvodim sve, krčeći put ideji.

Ja sam dete, samo sam malo odrasla.

Ostvarenje ideje o radionicama je moje novo detinjstvo i fakultet roditeljstva.

Interakcija sa decom, plus stvaralaštvo…

Moj sin ne ide u obdanište, radionice su moje obdanište a i njegovo, meni se to tako sviđa da kao jedna kreativna mama, napravim onako kako i deca to prave, jedan svoj svet.

O ne, ne, ne, naravno, da da, ja sam odrasla osoba.

Mislim, uostalom, pročitala si.

Pročitaće.

Pa neka nam je na radost svima.

„Ti si dobra.“

Kako to znaš?

„Znam po tvom licu.“

Sve suze naše neka su biserne suze kadre za smeh, već nakon jednog zamaha dlanom koji ih briše. Uistinu, mi nismo svakodnevni nosioci frustracija, nespavanja, umora, prepreka, iako to jeste deo nas, mi ne želimo biti ništa drugo i kada smo uplakani, do majka i sin puni naše ljubavi jedno prema drugom.

Privilegovana sam lakoćom tvojih zalogaja, hrabrošću da te ohrabrujem.

Tvoji smeli, a oprezni koraci, krote moju slobodu ne zatrpavajući lucidnost. Ti si u meni moju slobodu krojio tako da je blagodat, krotka a smela, nritka, uzvišenija od mog urođenog divljaštva, a opasnija.

Hladna je reka.

Sunce ka zalasku ode…

„Kamenje mi daje imunitet“. Da. Daje.

Svaka oštrica, pod takvom energijom može se začas u sunđer pretvoriti.

Hladna je reka. Al’ ne mari. Kamenje trupti.

Ja sam mama bosonogog dečaka okupiranog slobodom.

I ja sam srećna majka.

Naposletku, ne miriše sreća na izvikan kliše, ne miriše na promišljene odluke selektivnog odabira gena, ne miriše na pravila vaspitanja, „obaveze“ vakcinisanja i školovanja, stereotipe ishrana, nije sreća krdo među koje se ukrcavaš, termin autoriteta, norme društvenog obraza, uređene države, nije sreća ništa nego sam Gospod u nama. Obraz naše ljubavi, mi sami u drugome pred Bogom u Bogu.

A obraz je lice naše.

Evo mene Gospode i čeda moga“

„Ti si dobra.“

Kako to znaš?

„Znam po tvom licu.“

Zabavno je s njim otkrivati nove knjige, zabavno je tražiti sebe u njegovom emocijama i njega u svojim, teško, eh, pa sve je manje ili više teško, no s Bogom, to je sasvim drugačija težina.

Potvrde ili pak navodne opomene stižu u pravi čas.

Na neki način, možda, a svesna sam, barem u odnosu na ono čime sam okružena, specifično.

Ali to je već individulalizam. Shodno tome se mislim i roditeljstvo razvija.

Priznajem, nekako ima nekog asketizma u tome. Bilo je. I onda sam se srela sa Porodičnim bukvarom*, a to je to, to sam ja u ideji, tu su smernice o ostvarenju, tu je podrška, zagrljaj, to je to… I tako, počela sam da susrećem ljude, porodice koje prepoznajem kao takve. I jako sam se poradovala. Ne, ne moramo mi biti isti, ali znaš o čemu pričam, kada neko može pogledom da te zagrli i prepozna te. To je to. Taj pojam stvaralaštva, na delu, trud u susretu u iznalaženju rešenja.

Rekla bih da je statistika takva, da smo manjina.

Ali to ne znači baš ništa, jer jedna potpuna uverenost, kada je manifestovana nekim spoljašnjim potvrdama je pravi recept. Intuicija majke je dar. Čuvajmo ga. Oh, to mi je tako poseban dar. I mir. I fokus. Sabranost. To je nešto što se valja zadobiti. I čuvati, čuvati.

Ima padova, ima grešaka. Umora. Ali to je jedan sistem u kojem je prosek takav, da snene oke kada trepnu, usne se u krivu liniju razvuku, morate znati da je prosek savršenstvo. Prosek vašeg rada, truda, umora, svega. I loši dani su put ka dobrim danima.

Bez lakog optimizma, bez površnih tehnika.

Instant, ne.

Ni instant hrana.

Ni instant tehnike.

Ništa instant.

Hrana? Širok mi je osmeh.

On uđe u market, bira sebi brokoli. I grejp. I kokos. Jao, mama, odjednom se stvorio nar.

I kopriva. I rotkvice.

Imam li tajni recept za to? Imam o tome pa celu nauku. Jedna jako, jako široka tema, o kojoj pa skoro neprestano učim. Ali imam u njemu i tu lakoću. I nekako lično, beskompromisan pristup.

Srećom da nisam pravila velike neke greške, kako se kasnije ispostavilo. Plodove, ubiramo.

Ali, opet kažem, Gospod je u svemu. Nije samo hrana, hrana, iako jeste, ali da bi to bilo to, to mora imate sve ili morate težiti svemu. Njemu prepuštam izbor, kako će sutra, naravno, kada stekne potpuno svest o tome. Nemam moralnih dilema u tom smislu jer sam odrastala na konvencionalan način, po pitanju ishrane, ali njemu želim da prepustim tu odluku.

Ne ulazim u detalje.

Ali evo malo detalja.

U park nosimo grožđe. Ili puding od čia semena, kivi, jabuke.

U kafiću pije samo vodu.

Sve što jede, u proseku sve, mama mu pripremi.

Radi to u takvom miru, nije izolovan, ne krije se. U najvećem miru, iako temperamentan dečak, prihvata svoj obrok.

Kako ja s tim?

Pa ništa, nosim činije, kese, a podrazumevano je da će svi oko mene to poštovati.

Svi s kojima je on u dodiru i u dobru.

Ako putujemo, isto.

Čokolada se pravi u kući, kao i kokice. Ne jede se ništa što je industrijski slatkiš, ili kako god, ništa tog tipa. Zna sve šta je to, ali zna da to ne jede. I nikada nije nastupila nikakva drama po tom pitanju. Kada sam pročitala Bukvar, bilo mi je jasno, kada Milica govori o lakoći stvaralačkog, barem kroz ovaj primer, tj. segment našeg života.

A za kasnije, to kasnije, posmatrači isčekuju.

Pa, pouzdanje.

 

Ne libim se da plačem pred njim.

Ne libim se života pred njim.

Ni s njim.

 

* Porodični bukvar, autorica Milica Novković

**Naslovna fotografija preuzeta sa FB profila o. Simeona Milinovića

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

About The Author

Ostavite odgovor

Close