S kao subota, seminar, dve drage na S, sunce, sreća.

Ova subota je samo par dana ranije imala potpuno drugačiji scenario, koji je muž na radost svih skrojio, iznenadio, toliko i tako prijatno da je iznenađenje samo po sebi bilo dovoljno, onako izgovoreno tik pred realizaciju, pred povratak kući sa konzumacije rane sezone u piranskom zalivu. Ali, dečije bolesti su ipak carice gospodarice svih faktora iznenađenja, pa su se i ovoga puta ustoličile, smaknuvši sve druge sa trona. Dva dana pre subote rezervacije su otkazane, uz ono staro „ko zna zašto je to dobro“ i ono drugo, najiskrenije- ma samo da su deca zdrava! A virus k’o virus, tri dana je glavni baja u kraju, a kasnije polako popušta u tom svom šepurenju, no, dok mu ne vidimo leđa, ne dižemo sidro.

I jao, setim se, pa onda imamo trostruki rođendan u komšiluku u tu istu subotu. Poklona bez. Pravim strategiju u sivo, kišno četvrtkovo junsko popodne, da se na ovom mestu naglasi da smo uključili grejanje tog devetog juna, kad stiže sms o otkazanom slavlju zbog drskih kiša, koje kao da ne znaju da je jun i da su trebale ostati ispadane u tamo nekom aprilu. I nakon 24h iskristalisao se plan za subotnji dan- predlog prijatelja za seminar sa tri predavača, na temu Učenje je igra. Nakon trodnevne izolacije, zvuči sjajno. Petak veče… vidi mi se samo trag u kući, kuvam, čistim, slažem, čitam, pišem, kooooosu perem 🙂 I svi su izgleda bili za to da mama malo odahne (ili oni da oda… dobro sada), jer napraviše pilići presedan i odspavaše sat i po duže tog jutra, da mama u miru popije kafu i spremi se, pripremi dručak, ispiše poruku sa uputstvima (i onim suvišnim, naravno), smajlijima i poljupcima i VVNNSC kao da idem preko okeana, a ne na 45km udaljenosti. Sedam u auto, ne kasnim, ne jurim, pesme se nižu baš kao da ih ja biram, 8:15, subota, poluprazan autoput, uzbuđenje veliko. Odlazim po moja dva Saborca, kompanjona, smejemo se od srca tom našem uzbuđenju i lepo nam je, jer odlazimo po malo znanja, malo zabave, smeha, druženja…

Predavanja su bila interesantna, nešto novo, nešto već poznato, ponovljeno staro, dobro sistematizovano i u svakom slučaju veoma dobrodošlo.

Bilo je reči o značaju igre za decu, one slobodne, nestruktuirane, besciljne, igre koja je samoj sebi svrha, igre koju smo mi itekako dobro svakodnevno igrali kao mali, a danas je roditelji vrlo često zloupotrebljavaju (grubo rečeno, ali je tako) za učenje, za takmičenje. Postojanju kritičnih perioda za razvoj određenih delova u mozgu, koja se, ukoliko ih propustimo, veoma teško nadoknade, te nema smisla forsirati npr. brojeve sa dve godinice, jer njihov kritični period tek sledi (dr Tina Bregant). O učenju kroz igru uz pomoć asocijacija, koje ne podiže pritisak i ne diže ludački dečiji puls iznad sto detetu koje iščekuje da bude prozvano na času, već je na radost i zadovoljstvo malih istraživača. O pokretu, našoj prirodnoj potrebi i danosti da se krećemo i tako razvijamo sinapse u mozgu (kod mališana), te tako podstičemo sveukupni dečiji razvoj. (dr Ranko Rajović, NTC program).

Misli sa kojima sam napustila predavanje i odvezla se kući bile su usmerene na značaj vaspitanja, porodice, kao mesta gde sve počinje i nivo na koji jedino ima smisla delovati, jer… džabe savršen sistem, bez ucelovljenog pojedinca biće sam sebi svrha. O tome mi je moja teta Milica pričala, baš kao što je u Porodičnom bukvaru pisala. Pisa test, istican u dva odslušana predavanja, otkriva zemlje Istočne Azije kao najuspešnije, dok evropske lagano klize i otpadaju sa vrha te lestvice. Ali onda se javilo jedno kritično mišljenje i pogled na stvari, zbog čega se mi i Kina ili Tajvan, Hong Kong ili Singapur ne možemo tek tako porediti. Problem moralno etičke prirode, problem jednodetnih porodica, problem visoke stope samoubistava u tim zemljama, neretko u periodu obrazovanja. I ima smisla, iako o tome do tada nisam, iskreno rečeno, razmišljala. Isto kao što ima smisla učenje kroz asocijacije. Dobrobit slobodnog kretanja, bosonogog šetanja, vrtenja, penjanja, skakanja. Ranog povezivanja sa detetom. Kritičkog pogleda na sve informacije kojima smo izloženi, koje pronalazimo ili koje pronalaze nas. Sito mora da postoji i to na par nivoa. A mi moramo biti u vezi sami sa sobom, na prvom mestu. I poznavati svoje dete. Njegove potrebe, njegove želje i htenja. I nuditi, prilagođavati, ne biti rigidan, oblikovati. Lepo je imati smernice, ali ne zanemarimo onu najvredniju, od Boga nam datu, intuiciju, ono zamagljeno unutrašnje oko koje najdalje vidi, samo treba obrisati maglu sa naočara.

Ono što želim sebi, želim i vama… da se snađem u svemu ovome, u roditeljstvu u kojem neizmerno uživam, kroz koje sam naučila na najlepši mogući način, da kada daješ dobijaš najviše; da svedočim iskrice njihovih radoznalih okica, jer one pale moje vatre, daju energiju ovoj mojoj mašini, snagu, da budem dobra njima, sebi i drugima… ne dobra, nego uvek bolja. Da opravdam majčinstvo ne tako što ću biti najbolja mama na svetu, već tako što ću se osećati kao najbolja mama mojoj Ljubičici i Radosnoj.

Lepe su ovakve subote. Neka se ponove.

About The Author

Ostavite odgovor

Close