Spremamo pesmicu za Svetog Savu, kod bake.

Upravo te dve činjenice su me bez pitanja spakovale brzinom svetlosti u vremensku mašinu i vratile u godine koje se potpuno razlikuju od ove u kojoj smo- umesto dvojke kec, na mesto nule devetka, nije jedan nego devet, a zadnja brojka je promenljiva. Ovde, kod bake, je sjajno i to, što kad god Radosna spava, Ljubičica i ja imamo 1:1, bez primesa drugih obaveza, pa se igramo još uvek aktuelnog Ne ljuti se, čoveče (primernije je Naljuti se, čoveče, kako kaže naša drugarica Doris), čitamo knjige, šetamo, ćaskamo ili se (samo) mazimo. Jednu takvu popodnevnu šetnju smo iskoristile za obilazak moje Osnovne škole „Petar Petrović Njegoš“, poznate kao Pe- Pe- Njegoš (ne pitajte). Međutim, bio je raspust, pa smo se promuvale samo kroz dvorište. Drugi dan nakon početka škole smo se ušunjale za vreme nastave i nastavile obilazak, samo sa druge, unutrašnje strane. Spremaju se i oni za Svetosavsku priredbu- izložbe, stihovi… Odjeknuo mi je u ušima poznati ženski glas sa razglasa, koji je uvek čitao važna obaveštenja ili se oglašavao o praznicima tih devedesetih godina, najavljivao neradne dane (jipijeeej) ili radne nam subote. Gazile smo crno beli pod, isti onaj koji sam kao prvačić stidljivo fiksirala, baš taj po kom smo se gurali tokom velikih i malih odmora, menjajući učionice. Prvo smo pregledale likovne radove u holu, izabrale najlepši, a ja sam se prisetila sreće koja bi me obuzimala kada bi baš moj bio izabran za pano 😉 Potom smo iza bine obišle učionice za prvake, tačnije za niže razrede. U sećanju presrećna ja, koja nije želela još jednu godinu u zabavištu, već po svaku cenu u školu… divna učiteljica Milica, računaljke, slovarice, prva školska torba i peronica na sprat. Najsmešnija pionirska fotografija sa nakrivljenom kapom i ja- štrumf, koji je bio jako tužan zbog toga. Odrastanje u vidu značajno otežalih školskih torbi i menjanja učionica, odlazak „na sprat“, značio je da smo postali petaci, peto tri najbolji 😉

Krenule smo uz stepenice. Odgovarala sam joj na pitanja, uočavajući promenjene table na učionicama, matematika i likovno više nisu na istom mestu. I tugica neka zbog otpalog maltera, polomljenih klupa, generalno mnogo lošijeg stanja škole od onog koji pamtim. Pogled na levo, aha, u dnu hodnika mi ispred kabineta srpskog vežbamo brzo čitanje (hahaha, i toga je bilo), učionica do, uvek rezervisana za probe recitatora, moje neprežaljene ljubavi, jer su termini odgovarali samo jednoj smeni u školi, u kojoj je radila i profesorica koja je predvodila sekciju… Sledeći je engleski… pa geografija… istorija i profesor Đoko, nekadašnji bokser, koji je znao da deli čvogere tj. macole, koje su, kažu, itekako bolele. Napravile smo predah na terasici i tu sam joj objašnjavala zašto smo dobijali Čitalačku značku, kako smo pisali pesme, kakve smo sekcije sve posećivali i kako je bilo strašno kul biti član što većeg broja sekcija, sve stići i postići 😉 U vidokrugu nam je i biblioteka- stvarno sam se osećala važno kada bih ulazila u nju, volela sam taj miris knjiga, sreću pri prelasku u viši razred, kada ti postane dostupna potpuno nova polica sa knjigama i naravno skroz popunjenu čitalačku kartu. Sledeća je fizika… nastavnik strah i trepet… kasnije mi je bilo jako žao što nam fiziku nije predavao neki super lik koji bi znao da udahne život suvoparnim definicijama iz knjige ili onim izdiktiranim, da ih poveže sa svakodnevnicom, jer to je tako „životna“ nauka. To je falilo i znači mnogo, jer kontraefekat je često averzija prema predmetu (fizici). Stižemo do kabineta za hemiju i biologiju. Biologija – onako, ali hemija – ljubav na prvi pogled. Baš mi je legla, sa svim formulama i zadacima, pričom u pozadini. Zadatke sam rešavala iz zabave tj. dosade kao ukrštene reči, na letnjem raspustu, stigla do republičkog takmičenja, gde se nisam proslavila, jer me je nastavnica oslobodila učenja redovnog gradiva, tako da mi je prifalilo teorijskog znanja, c c c c. Umesto toga sam sa mojom Tanjom, hokuspokusirala u mini laboratoriji iza učionice, a u međuvremenu bismo se vozale na kolicima za hemikalije. Subota je bio dan rezervisan za sve te dodatne aktivnosti i na to me danas podsete deca koju u to vikend prepodne srećem sa sveskama u ruci. Ne znam da li je to i danas kul, a? Hodnici, gurkanje, snimanje simpatija u prolazu, aritmije, čaralice i ostale -ice. Kroz prozor gledamo u ono isto dvorište koje smo premeravali na odmorima i časovima fizičkog, kada smo imale poštedu. Petarde su najneslavniji period ovog dvorišta, sve je ostalo bilo podnošljivo. Luda igra testosterona i hvatanje devojčica za guzu nije srećom dugo trajala. Drvena marija na konstrukciji koša, koja me je dvadeseta po redu jednog dana na kraju velikog odmora odvela u gradsku bolnicu na šivenje rane na bradi, na živo. Mislim da sam bila malo netipični „štreber“, ne zbog te drvene marije, nego uopšte.

Miris užine od prvog do četvrtog je značio miris preslatkog crvenog čaja, maze- pašteta u tankom sloju, omiljeni nam eurokrem ili neko pecivo. Obavezna uz jelo bila je razmena salveta. Posle salveta su došli mirišljavi papirići (jao, sad im osetim miris) ili plastične cucle, koje smo nosili oko vrata. Užina od petog razreda nadalje je značila odlazak u šetnju do prodavnice po kiflu i jogurt/kiflu i eurokrem/četvrt hleba i krem maslac ili nešto tome slično. Pa ekskurzije…nove doze uzbuđenja i potpuno novi oblik slobode. I po poslednji put izgovorena reč dosada. U srednjoj školi joj se, pa do dana danas, gubi svaki trag.

Puno toga lepog mi se vratilo. Ljubičica, koja uvek govori da ne želi da poraste, jer joj je lepo da bude dete, me je po prvi put pitala kada će i ona moći da ide u školu!

Srećna sam što mogu opet uz nju, a posle i uz Radosnu, da sednem u malenu školsku klupu. Već vidim njihove iskrica pune okice, znatiželjne, uzbuđene, mirisne glavice sa mašnicama, ručice ojačale za školske torbe, olovke, lopte… a vidim i sebe kako zamrzavam pogled da sprečim suze i kako me hvata veća trema nego što me je onog prvog septembra osamdeset i devete… da li ću znati baš sve kako treba…sada kada se ne ocenjuje je mnogo teže.

mirisljavi_papirici_1363894062
Mirišljavi papirići
1
školsko dvorište i Tičice u njemu

2

3
pogled na đački ulaz

4

5

6
u susret Svetom Savi
7
ispred omiljene učionice

About The Author

2 Comments

  1. Nostalgija… Vratila si me 28 godina u rikverc. 🙁 Divni dani… Hvala ti draga :*

Ostavite odgovor

Close