Jedno moje razmišljanje i stranica dnevnika od pre četiri meseca. Namerno neću da korigujem. Jer ovako se vidi i put do kompromisa koji sam napravila. Spremnost na promenu mišljenja. Ne diram suštinu, samo prilagođavam datim okolnostima (ja, zagovornik konsenzusa, a ne kompromisa ;)). A naša Radosna više nije bebe…sad je velika, neodoljiva bebe, za koji dan jednogodišnjakinja. Uh :’) Slavimo rođus u igraonici (!) i radujemo se realizaciji jako. Evo pisanija…

Razmišljam o proslavi rođendana moje Radosne i o rođendanskim proslavama uopšte. Neću praviti paralelu „nekad i sad“, jer nema smisla. Ali ima smisla porazmisliti o zadatku pred koji se mnogi roditelji (samo)postave. Kao da je to neki prijemni ispit ili ispit za prelazak u sledeću godinu životnog fakulteta jel’te. Mnoge to izmuči fizički (stići i postići i na strašnom mestu postojati), mnoge i psihički (da bude to baš TO hoda se po tankoj žici), a gotovo sve finansijski. Neki će u dug, dozvoljeni minus, a neki neće ni osetiti. I pitam se- vredi li? Pritom ne mislim na novce, iako su se danas ipak ugurali u svaki milimetar.

Rođendan PRVI.

Hajde da pitamo dete šta je to što ono želi! Pokušajmo da formulišemo njihove odgovore, jer ih sami još uvek ne mogu verbalizovati.
Da li je to gužva?
Da li je to glasna muzika?
Da li je to danima pre toga neka nervoza u zraku?
Da li je to preskočeno spavanje ili ona slatka dremka?
Da li je to iz ruke u ruku, besomučno postavljanje na nogice jer ima već godinu, a ne korača, khm?
Da li ih zaista fascinira trospratna torta, mafinčići, preglasni i često scary animatori?
Možda tone poklona (izuzimam one što šuškaju)?
Da li onako baš, baš mislimo samo na njih kada pristupamo toj organizaciji?
E pa, ne znam baš.
A kada se to sve prevede u ili na banknote… pa bude ih poprilično.

Ne pravim se pametna. Samo osluškujem i preispitujem taj svoj intro. A u decembru ću da javim šta smo odlučili 🙂

Ljubičicin prvi rođendan smo proslavili u restoranu, prijatnom ambijentu, sa najbližima koji se broje do oko pedeset. Klopica izvrsna, torte su mamile, mmmmm… Sećam se samo da je Ona bila na visini zadatka u smislu budnih sati u kontinuitetu, vrhunske saradnje dok je išla iz ruke u ruku, bez suzica, ali i bez širokog osmeha. Iako izuzetno druželjubiva (već tada), bila je ozbiljnica prava. Mali zbuns, pre će biti. Neću da kažem koliko je sve koštalo, nije pristojno (sećam se jednog odgovora iz Olovka piše srcem– to nije lepo pitanje :D)

Bliži nam se drugi prvi rođendanac 😉 Sada sa mnogo više dečice, slava Bogu. Idemo redom. Lokacija? Igraonica? Nemamo ih baš puno na raspolaganju. A šta ona ima od toga? Puzanje po tom prostoru? Hm.. ne verujem. Sledeći je restoran, koji nije lako naći zbog velikog broja dece i potrebe za dovoljno velikim prostorom za njihovu zabavu. Mislite sigurno- odvoji slavlje u dva tri dela tj. dana? Finansijski kraš. Porodični ručak uz torticu, muzikicu, kumove mi se trenutno čini kao idealna opcija. Mislim da će u ovoj toploj atmosferi, polumirnoj, za nju sasvim dovoljno dinamičnoj, uživati koliko i mi 😉

Malo sam se uplela u lične planove, ali suština je proslava rođendana danas! Da li je ta „modna muha“ (slovenački izraz mi se sada najbolje uklapa) zaista neophodna! Posebno za prvi rođus. Mada i za naredne godinice. Jer lepo je, mislim, da dete iz grupe u vrtiću ili iz razreda u školi ipak izabere najbolje drugare, te sa kojima najviše voli da se igra, jer nemoguće je da su to baš svih 20 ili 30. I na ovaj način ih pripremamo za život. Da znaju u moru ljudi na koje će naići da prepoznaju prijatelje, prave prijatelje, koje će možda moći da izbroje na prste jedne ruke. Ali je i to uspeh i bogatstvo. Da im ne pomutimo taj unutrašnji vid, da im ne zamutimo izvor svojim planovima i namerama. Već da ih usmeravamo, da ih kasnije pre svega prepoznaju srcem. Negde to sada povezah sa ovim rođendanima. Možda vama i neće imati mnogo veze, ali se u mrežu ovog pauka svašta noćas uplelo.

Ne sejem pamet, ne solim je, već se samo pitam i usput malo preispitujem.

A da malo unesem kolora u ova slova, postavljam fotografije sa rođendana starije ćerkice. Nisam u domaćem okruženju, pa mi nisu sve dostupne.
O prvom sam već nešto kucnula (fotografije trenutno nedostupne).
Drugi je bio kod kuće u društvu drugara iz komšiluka, prijatelja i tetke- četke ♥ Tada mi se po prvi put (a verovatno i poslednji) desilo da sama ukrašavam tortu ukrasima od fondana. Tokom cele noći sam gledala tutorijale i od vrhunskog materijala kupljenog u Sloveniji pravila ekipu iz Stogodišnje šume– Pua, Tigra, Magu i Prase. I dok sam ja to čačkala, valjala, modelovala, sestra je ispekla tortu, kolače, slane rolate…. Preostale boje smo koristili u našim radionicama- Mini laboratorija 😉

1

2
Treći rođus je specifičan, jer su nas te zime i proleća poplave izbacile iz ležišta i matice, pa smo se samo radi proslave vratile u kuću da uz decu iz komšiluka proslavimo Divan dan. Ne napisah važnu stvar- torte uvek pravim sama, nisam neki torta- majstor, ali posmatram to sa strane- kupim najkvalitetnije sastojke, izaberem srednje zahtevnu tortu, dovoljno čvrstu da izdrži atake različitih pokušaja dekoracije, može i „na spratove“, a ukusna je, podložna sitnim izmenama, deca je vole, a uglavnom dobije i sestru-tortu koju deca baaaš vole, najčešće plazma. Prva je Interkontinental. Dodam jednu presnu poslasticu (rolat od jabuka ili pitu sa bananom i ovsenim pahuljicama- nije presna samo zato što se kratko zapeče). Slaniše iz godine u godinu menjam. Ove godine su bili pun pogodak- mini pice i sjajne pogačice sa sirom. Pravila sam i rol viršle (domaće teleće hrenovke koje naše komšije prave), neke roladice, pitice…

3

4

5

7
Uz najuspešniju slanu kombinaciju je ove godine za 4. rođus na meniju bila, pogađate, Interkontinental torta u novom čokoladiziranom kaputu- ganache. Kupila sam ukrasne igračke u peki.si prodavnici, Ona ih je izabrala- Winnie the Pooh. Super je što ovaj vid dekoracije ostaje za neka buduća ukrašavanja, prezadovoljna sam. Pozivnice smo pisale zajedno. Prvobitan plan je bio da nam rođendan organizuje Superpolh ekipa, i to u sportskoj sali, gde dečica 1,5 ili 2h imaju organizovanu sportsku aktivnost, spram afiniteta slavljenika (a ona sve u vezi sa sportom obožava, stoga smo to i birali), raznorazne poligone, ples, društvene igre sa i bez rekvizita. Evo to mi se i dalje čini kao sjajna opcija. Jer znam i sama da je mnogo lakše i komfornije slaviti rođus van kuće… u kući su pripreme visinske… spremanje ostavljenog haosa često vrlo naporno… ali ipak sam se za sve Ljubičicine rođuse odlučivala za kućnu varijantu, gde deca imaju dovoljno prostora, potrudim se za domaću klopu i srk, i bude zaista lepo. Blizu opciji „kao nekad“. Ne mislim za sebe da sam retro keva, već bih samo da negujem ono što je lepo i dobro, a u mom je koferčetu sa natpisom „moje detinjstvo“. Ovaj 4. po redu je bio planiran za sportsku salu, ali je ipak proslavljen kod kuće uz Superpolh- ov tim, koji je vodio kreativnu radionicu. Bilo je interesantno, a deca su bila pod njihovim nadzorom u sobi pored (imali smo sat i po frei ;))

8

0
10

11

12

Za kraj… Slavimo rođus u igraonici ipak i mislim da će biti sjajno, okupićemo drage ljude, a tu verujem da će se i dečica i odrasli osećati prijatno. Iako sam (vidi se iz teksta) pristalica malo drugačijih proslava rođendana. Oni za mene jesu POSEBNI dani u godini kada okrećem film unazad, pa plačem i smejem se i obavezno pripremam iznenađenja slavljeniku (volim to), ali ovaj deo proslave sa društvom mislim da može, pa barem ponekad, da se preseli u kuću, gde savršeno staje grupica najboljih drugara, zar ne? Za prošli rođendan sam Ljubičici za vrtićko slavlje napravila papirnu tortu, kao OVDE, a u svako parče stavila slatkiše. Jako, jako joj se dopalo!

Kako vi obeležavate Divan dan vaših mališana?

Kucnite slovo, možda neku zanimljivu ideju uhvatim i ja do marta 😉

About The Author

Ostavite odgovor

Close