Što nam se dopada ovo zalutalo proleće u novembru, jaooooo 😉
I to baš posle svih jesenjih čari u oktobru, najlepših boja, ispraćenog ciklusa lišća od zelene, preko crvene, narandžaste, žute i braon, vrednog prikupljanja kestenja, radionica sa jesenjim materijalima, dodira lista, zemlje, lakovane površine kestena…trčkaranja kroz barice… Pa i oni hladniji i kišovitiji dani, koji su nas zarobili u kuću imali su svoju čar, jer smo ponovo otvorili kutiju sa blagom, obnovili članstvo u biblioteci, odgledali prve predstave i „pravljične urice“ (pričice u biblioteci) ove sezone… jeli kestenje, pekli kestenje (ima posebnu draž), jeli kaki- tu sočnu japansku jabuku…dobili paket omiljene zimnice od moje majke, bake, kako me je samo zagrlila mirisima i ukusima detinjstva… do neba joj hvala, na trudu, na želji i volji… često znam da kažem- da budem svojoj deci, kao što je ona meni. MAJKA.
I tako posle te jeseni u jeku- paf- proleće! I to ne ono što nosi prolećni umor, nego poletno skroz, kao da sam dobila injekciju dodatne energije, a u glavi svako malo protok misli- ovo se mora iskoristiti, idemo NAPOLJE!!! Nije mi teško, sve može da čeka, do pet sati popodne aktivnost je na zavidnom nivou. Posle može čitanje, crtanje, lego kockice, lutkice i sl. I kada preskočim onu dnevnu dozu vitamina D na kašičicu, ne peče me savest, jer hvatamo Sunčeve zrake prstima, otkrivenom glavicom, dišemo duboko, fiskulturišemo usput na nekom proplanku, pa pre užinice popijemo nekoliko decilitara svežeg, a osunčanog vazduha, sa mirisom pokošene trave (molim).
Takav je vikend za nama, a nadam se ispred nas! I radni dani su u tom stilu i fazonu, samo subota i nedelja imaju svoj šmek. Zato obavezno barem jednu noć zaspim sa decom. Savlada me umor nakon svih tih akcijašenja. Izdvojila bih prošlu nedelju, dan kada je moja Ljubičica poželela da nas odvede na izlet, na isto mesto gde je par dana pre toga bila sa vrtićem, a gde moja noga još nije kročila, iako je to, verovali ili ne, u našem selu. Obilazak jednog tornja (Ravbarjev stolp) i Planinske pećine (jame). Obavezno smo spakovali užinu, jer je nakon šetnje i fiskulture (baš onakve, kakvu su imali sa vaspitačicom), neophodna bila užina na osunčanoj klupi. Radosna u nosiljci (Boba 3g), udobrno smeštena, po potrebi podojena iako je ručkala i sa nama – jabuku, suvo grožđe i mafin od prosa i brokolija. Ljubičica je bila tako brižna i ponosna, teren je neravan, pomalo klizav zbog opalog lišća, pazila je na nas, upozoravala na veće kamenje, puknute daščice na mostu i sl. Pravi vodič 😉 Sve je bilo potaman. Evo malo sličica, da dočaraju atmosferu!

Ravbarjev toranj u daljini

Aha, otvorena je samo do oktobra…

Jedva dočekana užina 😉 jabuka, suvo grožđe, speltin kornfleks.

I Radosnicine pincetice hvataju grožđice 🙂

Vodič! Samouvereno.

Vodicaaa…

Prema jami tj. pećini, moramo sredinom mosta koračati!

Iz jame.

Vratanca.

U podnožju, sportski ribolov.

Narednog dana išli smo do Njaka, Radosna i ja.

Nije pustio glas onako kako zna, huh, dobro je 😉

Kako vi provodite ove tople dane?
Gde najčešće šmugnute?
Svi smo vidno srećni zbog ovog iznenadnog proleća u novembru!
Zahvalni smo na njemu…

About The Author

Ostavite odgovor

Close