Već neko vreme nema novih tekstova, verujem da razumete, jer… leto je 😉

A mi smo ga dočekali u mom rodnom gradu Vrbasu i tamo ga danima slavili sa dragima, onima koji najjače nedostaju ovde, na samo 500 km udaljenosti, zagrljajima i razgovorima lečili nedostajanje. Terapija je bila pojačana, jer u istoj sjedinismo i kurativu i preventivu, da se preživi do sledećeg dolaska. Tu je babaka, tu je tetka, tu su kume i prijatelji kao kume, drugari mnogobrojni. Beše toplo, vrelo spolja, a isto tako oko srca iznutra. Ne treba da naglašavam da nam je vreme proletelo. Dovoljno brzo da produžimo odlazak za dan, dva, tri… A te poslednje dane smo provodili na bazenu. Na onom istom bazenu gde sam provodila dane svog detinjstva. I gde godinama unazad nisam išla. I sada- flashback. Locirale smo se devojčice, prijateljica sa sinom i ja pored tzv. malog bazena, namenjenog najmlađima, na istom mestu gde smo se upoznale sa bazenom pre… dosta godina 😉 Osećam sreću, radost, jer sve je isto, samo malo drugačije, dobro drugačije. Čisto je, postavljeni su suncobrani i ležaljke, tamo gde su bili najpotrebniji, jer prirodnog hlada u blizini ovog bazena nema. Evociramo uspomene, dok se deca brćkaju, prskaju, trče kroz plićak, spuštaju niz tobogančić. Mi mame, u vodi do listova, ih prebrojavamo, referišemo imena i godine, prelećemo priče o “međuvremenu”, očigledno srećne što smo našle mesto gde smo i oni i mi srećni. Priznajem, osetila sam žal za vremenom prošlim. I to mi se uvek dogodi kada osvestim koliko smo mi bili SLOBODNIji i koliko je ta sloboda danas deci uskraćena, čak i tamo gde nema prezaštićivanja i vezivanja dečijih krila bespotrebno. To je vreme kada smo se bezbrižno igrali u “kvartu”, na igralištu bez sprava igrali smo se jedni sa drugima, a mašta je radila dvesta na sat. Jednom prilikom sam u svom dnevniku pisala o svim tim igrama. Roditelji su nas nadgledali sa balkona, povremeno. Trčali smo bosi, trava se redovno kosila, asfalt se prao svakog jutra, dok je danas trava do kolena, uglavnom bez dece na igralištu, pločnik prašnjav, vozači često nesvesni, voze neprilagođenom brzinu. Sada nekoliko dečaka na raspustu razbija monotoniju ovog prizora. Hvala im! A bazen… pa vrlo rano smo išli samina bazen. Grupa dece iz zgrada koje okružuju igralište, predvođena starijom (bila sam na početku među mlađima), sakupljala bi novac pred odlazak, za ulaznice, poneli bismo klopicu ili novac za slasnu užinu na bazenu- sendvič ili mekiku, i satima uživali u blagodatima te hlorisane vode bez sumanutog straha od podnevnog sunca, jer bez obzira na sve- RADOST je radila za nas! Vraćala sam se kući bukvalno sa rupom u stomaku, gladna do korica, i uvek jedno te isto poželela (barem mi se tako čini)- kajganu (omlet) sa salatom od svežeg i mirišljavog paradajza. I taj paradajz me boli, još uvek se nadam da ću ovde u tuđini naići na poneki mirišljavi, ali jok, nema, to je trenutno rezervisano samo za Srbiju. Dok ne započnem domaću proizvodnju 😉 Polako, biće i toga. E na sve to me je podsetio miris bazena, bockanje pločnika i blagi bol u peti od tih stisnutih kamenčića. I mamama sam se radovala, nekako smo sve, razgovorom okupljene oko tog malog bazena, bile srećne što se srećemo baš tu, što predemo baš te razgovore, što uživamo i mi dok se ONI bezbrižno brćkaju. Onda sam i ja predala uspavanu Radosnu na čuvanje prijateljici i otplivala sa Ljubičicom u “srednjem bazenu”, tu se već dubina vode postepeno povećava, pa je i njoj bio veći izazov, naravno samo uz mene i mišiće. Mala ribica i u vodi uživačica. A olimpijski smo ovog puta preskočili, jer nije za malene, dok sam ja ipak poželela da otplivam i preronim par dužina tom taman hladnom vodom. Sledeći put. Tu, kraj olimpijskog bazena, smo provodili raspuste u srednjoj školi, tada se već brinulo o dobroj liniji, izboru kupaćeg, ko gde sedi, koga ćemo videti i prvi se put zaljubiti… oooo da.
Dan skrivenog sunca, ali ne i hladan. Stigli među prvima, kao što se i vidi.
Posle nije bilo vremena za slikanje.

 

Užina broj 1.
Bazeni su okruženi šumicom u kojoj je dečije igralište, a u prirodnom hladu klupe i stolovi, gde može da se “baci yamb” uz kafu, nekako mi je to prvo palo na pamet, iako godinama nisam imala kockice u rukama. Ali za to je potreban i tata mata ili veće društvo, da se rasporedi nadzor nad decom, jer je malo udaljeno od bazena, pa za nas sa bebanima nije zgodno trčkarati po suncu. Iako bi najmlađi u hladu slatko spavali. Sećam se da se nekada u toj šumici igrao i mini golf. A možda i stoni tenis, u to već nisam sigurna, da li je java ili san 😉 E da, sada se igra i odbojka na pesku. Cene baš normalne, platismo 2 nes kafe i palačinku sa eurokremom 220 rsd. Eto, i to je moguće. A ulaznica samo za odrasle- 130 rsd. Malo korisnih info usput.
Prvi je mali bazen, iza srednji, iza iza šumica, a još slika pogledajte OVDE.
Svi vi koji ste tamo u Vrbi i vi koji ste u prolazu, kao što i mi bejasmo, otiđite na bazen, jer ja sam za tako malo dobila baš mnogo, red sećanja, red novih iskustava, nekih dragih lica, puno dečijeg smeha, zdravog apetita, pa čak i Ljubičicinog popodnevnog spavanja, koje već dve godine ne praktikuje.  Eto, bilo je lepo tih prepodneva odgovarati na pozive (i to kada čujem telefon, koji je potpuno pao u senku ovih mesec i po dana, jipijeeej): “Na bazenu sam”.
I bilo mi je još teže da odem. Bila je to tačka na I. Mislim da sam prvi put plakala na odlasku. No, za to nije kriv (samo) bazen.
Znam da i vi imate svoju mirnu luku. Mesto „nekad i sad“. Kucnite slovo o tome, ako želite. A ne morate. Dovoljno je da zavirite u neka prašnjava sećanja. I da se pritom onako od srca nasmejete. Kao ja sada.
Grli vas uspomenama vaša Mama Tičica!

About The Author

Ostavite odgovor

Close