Izvor 

Prvi porođaj je nakon savršene trudnoće završen hitnim carskim rezom. Iz nepoznatih razloga. Hvala Bogu, sve je prošlo kako treba, po Apgaru joj najviše ocene dodeliše, a ja i danas verujem da se njoj samo žurilo da izađe i uskoči u zagrljaj, dan pred izračunat termin. Tome su pripomogli moja dobra kondicija i genetika, rekla bih, jer me je mama rodila u dobrih, hmmm… 45 minuta.

Meni je to iskustvo bilo “pomalo” traumatično, nisam mogla ni pretpostaviti da neću roditi prirodnim putem. Ali ipak mi je na kraju bilo najvažnije da se sve dobro završilo. Taj osećaj me je preplavio, dominirao, sve ostalo sam potisnula, do drugog puta.
Dosta vas verujem da zna da se preporučuje pauza od 2 godine između carskog reza i sledeće trudnoće. To vreme i još malo plusa smo ispoštovali. A kada sam videla dve crtice na testu tako željene trudnoće odskočila sam od sreće i iskreno mi na pamet nije palo da ću drugo dete roditi prirodnim putem.
E, o tome, tačnije o pripremi za TAJ porođaj želim ovde da vam pišem. Da podelim sa vama pozitivno iskustvo, sa ciljem širenja INFORMACIJA i produbljivanja ZNANJA na tom polju, jer mislim da je to jako bitno. Bitno je za vaše samopouzdanje, za vraćanje vere u sebe i u svoj osećaj. To i jeste bio jedan od većih razloga za pokretanja bloga Tičice.
Pa da počnemo.
Izvor

Prva dva meseca trudnoće sam bila ubeđena da ću ponovo doneti na svet dete carskim rezom. Ni slutila nisam potpuno drugačiji kraj. Mislim, početak 🙂 Razgovor u letu sa komšinicom, majkom četvoro dece, na jednoj rođendanskoj proslavi je sve promenio. Probudila me je. Imala je prvi carski, ali je drugo dete pokušala da rodi prirodnim putem. Nije išlo, ali probali su. Prenela mi je svoje iskustvo, kako se to ne radi tek tako, kako se posebno pazi na porodilju sa prethodnim carskim, kako su samo 3 CARSKA sigurna, ostalo nosi sa sobom veliku dozu rizika… Tih 5 minuta razgovora su mi misli okrenule u drugi smer. Započela sam istraživanje. Knjigu koju sam u toku prve trudnoće “bistrila”, sada nisam imala, a i nije mi bilo više potrebno da tako detaljno idem iz dana u dan, tačnije iz nedelje u nedelju trudnoće. Nisam imala ni vremena uz moju energičnu i aktivnu Ljubičicu.

Google je radio za mene. Najpre sam preletala sajtove na tu temu i zaustavila sam se na www.mati.rs. Opa, dve priče o uspešnim prirodnim porođajima posle carskog, popularni VBAC (Vaginal Birth After Caesarean). Inspirativno. Sajt nudi veze sa drugim internet stranama sa sličnim sadržajima. I tako sam plovila kroz te vode, preplavljena strahom. Znala sam da će to biti moja najveća borba ovog puta- savladati strah. Zameniti ga poverenjem, verom u sebe, u Svevišnjeg, u iskustvo lekara. Da, ovog puta sam imala drugog ginekologa, samo zato što sam promenila uslove osiguranja, a i logistički mi je više odgovaralo. Obojica su, uvidom u dokumentaciju vezanu za prvu trudnoću i porođaj, u moje stanje, te znajući da je razlika između porođaja i trudnoće sasvim ok, podržavali ideju o prirodnom porođaju. Ja sam na početku nagoveštavala da se jako bojim i da ću se verovatno odlučiti za carski, jer me posle prvog svakako sleduje. Oni su mi to potvrdili- upravo taj strah je razlog za veći procenat carskog posle carskog.
Čega sam se tako bojala, pitate se možda? Pucanja unutrašnjeg šava i eventualnih komplikacija. Otvoreno sam pričala sa doktorima i dalje tragajući za odgovorima. Objasnili su mi da se i to dešava, ali u jako malom broju slučajeva, a kada se i desi, postoji sasvim dovoljno vremena za akciju, carski rez, uglavnom i za spinalnu anesteziju, da se ne propusti prvi kontakt sa bebom, zagrljaj, prvi podoj, koji je mene toliko boleo prvog puta, jer je morao da sačeka na moje buđenje iz totala.
Ok. Bili su ubedljivi. Verovala sam im. Samo tako je i moglo biti. Moj izabrani ginekolog je definitivno uticao na promenu moje odluke i sve vreme me na tom putu podržavao, iako se do poslednje dve nedelje praktično ništa ne zna. Prati se i .. znate već. Puno faktora tu igraju ulogu.
Da se vratim sada na sajt mati.rs. Tu sam po prvi put čitala o dulama, ženama koje pružaju emotivnu, fizičku i psihološku podršku i pomoć ženi tokom trudnoće i porođaja. One su tu da ponude savet, ohrabrenje, izgrade timski odnos sa članovima medicinskog osoblja, potpomognu komunikaciju između majke i medicinskog osoblja.

by Špela

Pojma nisam imala da one postoje. Otkrovenje. A istina je da su mnogo pre pojave akušerstva žene pomagale drugim ženama tokom porođaja. Ovde, u Sloveniji, je dozvoljeno prisustvo jednog pratioca na porođaju, nekada i dva. Obično je to muž, partner, neko od najuže rodbine i/ili dula. Potražila sam dule u Sloveniji, naišla na Špelu i odmah dogovorila sastanak, da saznam nešto više o tome. Posle tog čaja u kišno popodne mi je bilo jasno na koji način dula pomaže pri porođaju. Da, ne, da, ne, da, ne..DA! Čovek moj je bio uz mene. Razumeo me je. I verovao mi. Odluka donešena, dogovor sa dulom postignut, ona se dogovara sa još jednom dulom za potrebe zamene, jer imam termin u jeku skijaške sezone. Ona je bila otvorena za sva pitanja, dileme, dogovorile smo se da joj se javim čim počne nešto da me muči, da ne dam tom nečemu da naraste, da me preokupira i uveća moj strah. Videle smo se nekoliko puta pred porođaj, upoznala sam i dulu koja je bila rezervisana za zamenu, želela sam da čujem i dobra i loša iskustva, pročešljale smo sve zanimljive teme, smejale se, iskreno, nisam imala zadršku, znala sam da moram iskreno i sa sobom i sa njima. Moje “oružje” je bila molitva, neki koriste meditaciju, neki afirmacije… Prijateljica Marija, ljubitelj i vrhunski znalac cvetnih esencija, mi je priskočila u pomoć sa Bahovim kapima, izrađenim na osnovu detaljno obavljenog razgovora sa mnom i nekog krajnjeg cilja/ želja koje sam imala. Jer, ozbiljna je to borba, verovala sam da neobuzdani strah može puno toga da zakomplikuje.
Izvor

I te noći, kada je sve krenulo, te Badnje večeri, posle unošenja Badnjaka, večere i pijukanja dečijeg po slamici, straha nije bilo. Stvarno. Pukao je vodenjak. Smireno, smirujući i moju divnu majku koja je došla ranije kako bi mi pomogla, rekla sam da pređe u krevet kod moje ćerke, pozvala sam dulu, moju Tadeju, koja je bila zamena (Špela je bila odsutna, sve se to događa dve nedelje pre termina), istuširala se, spakovala i krenuli smo. Raspoloženi, uzbuđeni. Do prvog CTG-a sam stigla i prvi put, sve ostalo za mene je bilo novo. Soba samo za mene i dulu. Šalimo se, smejemo pričamo, aha evo je, kontrakcija na svakih 15min, pri dolasku, je postala ulaskom u tu sobu češća, vreme između kontrakcija se brzo skraćivalo, prouzrokovano mojim kretanjem po sobi. Tadeja mi je pomagala. Savetovala koje položaje da zauzmem pri naletu “udara”. Sedela sam malo na pilates lopti, ali mi je uglavnom prijalo da se naslonim na postelju i da je držim za ruke. Stisak ruke, podrška, injekcija dodatne snage. Pokušala je da mi pomogne masažom leđa, ali ne, nimalo mi nije prijalo. Bodrila me je kratkim rečenicama. Kada su nailazili oni jači tj. sve jači talasi bola, znala je da mi kaže- eto, ni ovoga više nikada nećeš videti. Prinosila mi je vodu, posudu kada bi mi bilo muka, vodila u toalet, predlagala mi da se krećem, ukoliko mi prija, pratila me, pokrivala, otkrivala, kada bih se zabrinula (jer mi je CTG skliznuo) govorila mi je da su otkucaji srca u redu, smirivala me, pozivala sestru po potrebi… Ne znam kako bi bilo da nije bila tu. Ali da mi je puno značila- to znam. Sestra je na prijemu rekla mužu, rešenom da čeka ispred vrata i uđe kada donesem naše čedo na svet (to je bio naš dogovor), da će to da potraje do sledećeg dana poslepodne, tek sam na početku.. Mirne savesti i punog srca sam ga poslala kući. Ali već oko 6h je dobio poziv da se vrati nazad. Ja ne znam terminologiju samog procesa rađanja, tih faza kroz koje majka i dete prolaze, ali se sećam prelaska iz faze kada smo Tadeja i ja ćaskale, prevazilazile lako kontrakcije, predisale ih, pa opet ćaskale, u fazu čestih, intenzivnih kontrakcija, gde više nema priče, samo odsečni pokreti rukom, proste rečenice, reči i.. stisak ruke. Uvek mi je to bilo važno. A sada, od životne važnosti. Samo sam tražila njene ruke. Bolelo je, jako, a opet se od svakog prethodnog bola razlikovalo. Verovala sam u Dobro. I čitavu tu noć imala molitvu na usnama i u srcu. U momentu rađanja se menjala smena, došao je moj ginekolog. Iznenađenje u poslednjoj fazi! Meni odličan znak, uliva sigurnost. Sjajna ekipa babica i sestara. Par napona. Rečenica koju sam upamtila: ”Guraj, i kada misliš da ne možeš više ti poguraj još malo”. Dodir njene kosice je šahmatirao svaki bol. I evo je, moja Radosna je zaplakala! I dula je plakala. A ja sam se tako smejala. Naglas. Sreća se smehom orila. I doktor je bio zadovoljan i srećan. Čestitao mi je i rekao- drago mi je, toliko ste to želeli, znam! A ja sam dobila svoju dušicu na grudi, poštovao se moj plan za porođaj, nisu je odmah kupali, kako bi verniks ostao što duže na njoj (to mi je predložila dula, posle sam se istraživanjima u važnost verniksa i sama uverila) , pupčanu vrpcu su presekli kada je prestala da pulsira; ljubila sam je i pristavljala na prvi podoj, pri tom se svima puno puta zahvaljujući na pomoći i na saradnji. Čim su me “udesili” došao je i naš tata mata. Dula nas je u toj ljubavnoj atmosferi sa još suznim očima ostavila, da se utopimo u tu radost, potpuno. Dva naredna sata. Potpuno sami. Ne uzimajući telefon u ruke. Ne želeći da kvarimo sreću. Za sve ima vremena. ONA se ugnezdila na mojim grudima, mirna, samo je širila prstiće na nožicama pri svakom gutljajčiću. To nas je jako zabavljalo!

Izvinite, ako sam odužila. Ovo je prvi pismeni osvrt na taj događaj.

Da zaključimo. Moji predlozi: pronaći dobrog lekara, verovati mu, razgovarati o svemu sa njim. Potražiti pomoć ako vam je potrebna. Dula– najtoplija preporuka. I ako ste sa partnerom i ako niste. Svaki sledeći put bih je angažovala. Želim da jednog dana budu svi u mogućnosti da je imaju kraj sebe. E da, ono što još dobijete od dule je pisamce, njena vizura porođaja, kako ste se ponašali, reagovali, dinamika procesa, prve rečenice… osveži vam pamćenje. Kao i fotografije, ukoliko želite (ko ne bi poželeo!?). Stvarno neprocenjivo. Nekih se stvari zaista teško setiti. Sajt mati.rs. Dobra literatura (toplo preporučujem knjigu The Thinking Woman’s Guide to a Better Birth, Henci Goer). Održavanje kondicije(o tome nisam pisala, radila sam pilates za trudnice, koji sam našla na You tube-u; sa mlađom ćerkom sam često bila na svežem vazduhu, šetnje). VERovAti u dobar ishod. Biti pozitivan.
ALI i prihvatiti opciju CR, ukoliko bude neophodan, bez drame, u tom slučaju je to najsigurnija stvar za vas i za bebu i tako to treba doživeti. Pripreme su zaista neophodne. Psihičke posebno!
Kakva su vaša iskustva? Pišite nam! Da širimo preko potrebne informacije i pomažemo procesu osvešćivanja.

Svako dobro, dragi ljudi!
Maše vam Mama Tičica!

About The Author

13 Comments

  1. Nikad neću ostati imuna na priče o porođaju, uvek mi se skupe suze u očima…najlepši događaji u mom životu ❤️❤️❤️

  2. Upravo tako, draga Deana! Hvala! Tri srca i tri poljupca za tri divna dečaka!

  3. Takodje 🙂 Uvek placem i sad sam plakala jer su to najcarobniji trenuci u nasim zivotima. Bravo na hrabrosti i zelji da rodite prirodno drugi put. Zaista odlican motivacioni tekst za zene sa slicnim iskustvom.

  4. Hvala od srca na divnom komentaru! <3 Upravo to i jeste razlog za pisanje ovog teksta, mogao je ostati zaključan u mom dnevniku, ali ipak osećam nešto poput obaveze da delim svoje iskustvo, da majke u sličnim situacijama podržim kada se nađu na raskrsnici puteva! Još jednom, HVALA!

  5. Draga Tijana, iskreno se nadam da će se i u našoj prestonici nešto po tom pitanju promeniti! Sigurna sam da se radi na tome, pokret "Sloboda rađanju" takođe obećava. A da znači…znači! I ova priča je mali doprinos tome! Veliki pozdrav 🙂

  6. Kako si me rasplakala…
    Meni je prvi bio carski, očekivali smo to jer je bila karlično i male su šanse bile za prirodni. Bila sam spremna na sve, radila vežbice da se okrene, i na kraju se ipak tako završilo. Ali za rugi definitivno planiram da probam prirodno, pa kako nam Bog da.
    Za mati.rs i dule sam saznala kasno, na žalost.
    Ono što mene stalno buni je ta pauza posle carskog, neki kažu 2 od trudnoće do trudnoće, drugi 2 od trudnoće do porođaja, treći tri godine… A dr kaže kad ste vi spremni 🙂

  7. Draga Nataša, carski nas je obe nekako zadesio prvi put. Nekada je on zaista opravdan, ali definitivno ne u broju u kojem se on danas izvodi ne samo kod nas, već u celom svetu! I sigurno je za majku drugačije kada se na CR priprema i kada je on zatekne…uh.
    Želim Vam od srca iskustvo prirodnog porođaja!
    A za ovaj razmak između 2 carska..hm..možda je zaista doktor u pravu 😉

  8. This comment has been removed by the author.

  9. Какво блаженство. А сада сам тако срећна јер сам ово прочитала, срећна сам јер сам упознала радосну девојчицу и присећајући се сад тог погледа и трептаја, као да сам живо могла да видим и како је се рађала. Како је ово дивно. Благословени да сте! И јесте.

    • Amin! Hvala Nikolina! Vrlo brzo nakon porođaja sam napisala tekst i sada mi je drago zbog toga. Neke stvari se ne zaborave, a neke sitnice i detalji, koji kažu život znače, ipak promaknu. Dragocen mi je tekst koji mi je dula napisala…ta vizura…neprocenjive je vrednosti. Hvala ti što si tu…da delimo radost…jer ona jedino kad se deli raste!!

  10. Predivna prica.. i ja sam drugi put prizeljkivala VBAC. I dobila ga. <3 Ne potpuno prirodno, nazalost, ali drago mi je da sam iskusila to i da sam dobila bebu na prsa. Prvi, hitni carski, sam bebu vidjela tek drugi dan i to me najvise boljelo.. ako ikad treci put budem radjala, imat cu doulu. Imam cak dvije prijateljice doule. U Varazdinu, Hrvatska.

    Drage trudnice, ne gubite nadu i vjerujte u svoje tijelo. Vi ste te koje radjate i ne dopustite doktorima da pozuruju porod. Neka sve ide svojim tokom. Nase tijelo je savrseno kreirano i priroda se pobrinula da sve bude kako treba. Budite hrabre i bez straha krenite u avanturu zivota. Zelim vam svima da sretno i brzo primite svoje bebice na prsa.

    • Marijana, kako divna poruka svim mamama u blagoslovenom stanju, a i nama koje nismo, priznajem, zaigra neki leptirić u vidu želje za još… uh, baš bih kroz sve ponovo… samo, moramo biti načisto i sa očekivanjima (ne mora se ovaj čudesni VBAC ponoviti)… ali period od devet meseci je sasvim dovoljan za pripremu. Bitno je naći podršku u pročitanoj priči, knjizi, prijatelju, partneru… u svemu onome što nas vraća Izvoru. I onda nepogrešivo znamo kako napred i tražimo oruđa koja će nam u tome pomoći. Drago mi je da ste iskusili VBAC, a onako od srca, majčinski, želim da treći bude „po želji“. Svako dobro 🙂

Ostavite odgovor

Close