U poslednje vreme se sve češće sećam perioda- kad sam ja bila mala. Rastem zajedno sa svojim devojčicama i za stariju se s vremena na vreme priupitam- šta bi joj sada bilo interesantno tj. šta je mene u njenom uzrastu zanimalo i obaralo s nogu. Ruku na srce, slobodnije i bezbrižnije je bilo. Sve ono što danas podvlače stručnjaci da je neophodno deci za normalan razvoj kontra sedenju u fotelji sa igricama u ruci ili pod magijom tv ekrana, se tada podrazumevalo, nisu bile potrebne edukacije i more literature, koja nam pomalo posoli i zdravu pamet. Ne bih ovde da kukumačem, već da se svega lepog u vezi sa dečijom igrom tog vremena setim i da pokušamo deo toga da prenesemo svojoj deci, da malo zaborave na tobogane i ljuljaške, a da se više igraju jedni sa drugima. Da dodamo svakodnevici po još koju nijansu duginih boja.

 
1. Između dve vatre. 
Igra se u dve grupe i svaka ima svog kapitena. Glavni rekvizit je lopta. Nacrta se teren u obliku pravougaonika, a kapiteni stoje iza bočnih kraćih stranica pravougaonika. Unutar terena su obe ekipe izmešane. Kapiteni gađaju loptom sa ciljem da pogode sto više igrača iz suprotne ekipe i tako ih izbace iz igre. Oni koji ostanu na terenu su pobednici (treba da ostanu samo članovi jedne ekipe).

 

Graničar ili nešto poput “između četiri vatre” *

Potrebne su dve ekipe sa jednakim brojem igrača i jedna lopta. Na zemlji se obeleži četvrtasto igralište koje se po širini podeli na dva jednaka dela. Igra počinje tako da se lopta baca između dva igrača protivničke ekipe koji stoje na središnjoj liniji. Svako od njih se trudi da osvoji loptu za svoju ekipu. Još pre početka igre svaka ekipa postavlja po jednog igrača iza neprijateljskih linija. Kad jedan od protivnika osvoji loptu za svoju ekipu, onda njome gađa protivnike u njihovom polju. Ako protivnik koji je loptom pogođen ne uhvati loptu, već mu ona ispadne iz ruku, on je „ubijen“ i izlazi iz svog polja te se postavlja sa strane protivničkog polja. Ako mu lopta ne ispadne iz ruku, on dalje igra, nije „ubijen“ i potom njegova ekipa gađa protivnike. Ako je protivnički igrač pogođen i lopta se od njega odbije izvan polja njegove ekipe i iza linije koja deli dve ekipe, onda lopta opet pripada protivniku koji nastavlja igru. Pobednik je ona ekipa koja u određenom vremenu pogodi više protivničkih igrača ili se igra sve dok lopta ne pogodi i poslednjeg igrača protivničke ekipe.
2. Care, care gospodare  

3. Deda leda *
Deca trče okolo a „deda leda“ pokušava da ih uhvati. Koga on dotakne ostaje zaleđen, stoji mirno u mestu raširenih nogu i ruku. Druga deca pokušavaju da dođu do zaleđenog igrača i da ga „odlede“ tako što će mu proći kroz noge.

 
Izvor: http://www.detinjarije.com/15-decijih-igara-na-otvorenom-za-prolecno-razigravanje/
 
 
7.  Čika Mika * Za igru su potrebna 4 igrača. Na papirićima se nacrtaju: čika Mika, žandar- policajac, sudija i lopov. Starija deca umesto crtanja napišu na papire o kome je reč. Papiri se presaviju i stave u kutiji, a igrači ih izvlače i dobijaju uloge. Dete koje je izvuklo „čika Miku“ peva: „Ja sam čika Mika, sa četiri bika, sa dva i tri roga, sumnjam, suuuuuumnjam naaaaaa….ovoga!“ i prstom pokaže na koga sumnja da je lopov. Ako je pogodio, sudija lopovu izriče kaznu, a žadnar je sprovodi. To je obično kazna u vidu čučnjeva, ispijanja vode i sl. Ukoliko nije pogodio, onda on (čika Mika) dobija kaznu. Igra može da se igra i bez žandara.
 
8. 8. Neka bije, neka bije * Igra namenjena većem broju dece. Jedno dete je zapisničar i njemu svi takmičari govore svoja lažna imena (npr. princeza, mini maus i sl.). Lopta se postavlja na obeleženo mesto, svi stanu oko nje, a zapisničar proziva: „Neka bije, neka bije princeza“! Svi ostali beže dok princeza ne stavi ruku na loptu i kaže stop. Tada svi moraju da stanu u mestu i koga ona pogodi loptom dobija minus. Ako promaši ili gađani igrač uhvati loptu onda ona dobija minus. Tri minusa su mala penzija, iz koje se igrač može vratiti u igru ako neko uhvati loptu. 6 minusa su velika penzija i to je kraj igre za tog igrača.


9. LanacJedno dete započinje igru tako što juri ostalu decu koja slobodno trče. Kada nekog uhvati, ostaje spojen sa njim i držeći se za ruke, hvataju drugu decu. Svako sledeće „uhvaćeno“ dete se vezuje u lanac. Poslednje dete koje ostane je pobednik i ono je prva karika sledećeg kruga.

Izvor: http://www.detinjarije.com/15-decijih-igara-na-otvorenom-za-prolecno-razigravanje/
10. Laste prolaste **
U izvođenju ove igre najčešće su učestvovale samo igrovne grupe devojčica. Broj učesnika/ca nije bio određen pravilima igre, ali je zbog samog načina izvođenja bilo poželjno da učestvuje veći broj igrača. Pre početka igre, brojalicom su određivane dve učesnice ispod čijih ispruženih ruku su se provlačile ostale učesnice. One su se tiho dogovarale koja će predstavljati grupu Zlatne jabuke , a koja Zlatne kruške. Zatim bi stajale jedna naspram druge, hvatajući se za ruke, tako da su položajem tela i ruku činile kapiju. Nakon što bi se postavile u početnu poziciju, počinjale su da pevaju, tačnije skandiraju, sledeći tekst:
”Laste, prolaste,
Kroz goru nam dolaste,
Naša gora zelena,
A vaša je uvela,
Hej, haj, Pero, Vero,
Otvori nam vrata Jelo,
Da nam prođe vojska, Jelo,
Hej, haj, zatvaraj!”
U toku izgovaranja teksta, ostale učesnice su, jedna po jedna, prolazile ispod kapije. Na reč “zatvaraj”, devojčice koje su predstavljale kapiju , spuštale su ruke i hvatale učesnicu koja je u tom trenutku prolazila ispod njihovih ruku. Zatim bi joj šapatom postavljale pitanje da li bi želela da nastavi igru u grupi Zlatne jabuke  ili Zlatne kruške. Kada bi se učesnica odlučila za jednu grupu, stala bi iza njene predstavnice, držeći je za struk. Postupak se ponavljao sve dok i poslednja učesnica ne postane deo jedne od zlatnih  grupa. Da bi se odredila pobednička grupa, devojčice bi i dalje stojeći u dve kolone čije su se predstavnice držale za ruke, vukle kolonu, svaka na svoju stranu. Grupa koja bi uspela da povuče protivničku grupu na svoju stranu, proglašavana je za pobednika, a zatim je ceo ciklus igre ponavljan sa novim pozicijama učesnika.
 
11. Janjine ** 
U igri Janjine  najčešće su učestvovale samo igrovne grupe dečaka. Pre početka igre, dogovorom je određivan igrač na poziciji kozlića , odnosno koga će ostali učesnici preskakati. Prvobitno, kozlić  je zauzimao pognuti položaj koji se nazivao mali , odnosno, savijao se u struku tako da mu je gornji deo tela bio paralelan sa zemljom, ruke je oslanjao na butine, a glavu savijao prema skupljenim nogama. Postavljao se horizontalno u odnosu na ostale igrače. Oni su ga, jedan po jedan, iz zaleta preskakali sa dogovorene razdaljine, odražavajući se o leđa kozlića.  Prilikom preskoka uzvikivali su rečenice sa šematizovanim sadržajem i izvodili određene pokrete prema unapred utvrđenom redosledu. Uz prvi preskok svi igrači su uzvikivali: “Janjine!”, a uz drugi “Kupusa i slanine!”. Treći preskok je bio praćen pokretima koji imitiraju mešenja hleba, po kozlićevim  leđima i rečenicom: “Ovako se hlebac mesi!”, dok je prilikom četvrtog, preskakač dlanovima snažno udarao leđa kozlića  uz rečenicu: “Biber štruc”. Prilikom sledećeg skoka, igrači su nogom udarali kozlića  u stražnjicu i uzvikivali: “Fus u guz!”, dok su se kod šestog naizmenično postavljali i skidali određeni predmet, najčešće kapu ili maramicu, sa leđa kozlića . Kada bi se završio ovaj krug preskoka, kozlić se postavljao u srednji  položaj, odnosno stajao je u položaju sa blago savijenim leđima i glavom priljubljenom uz grudni koš. Za razliku od prethodnog položaja, stajao je vertikalno u odnosu na preskakače, okrećući im leđa. Igrači su ponavljali sve tipove skokova, prema utvrđenom redosledu, nakon čega je položaj kozlića  ponovo menjan. On se gotovo potpuno uspravljao, a glavu povijao ka grudima. Igrači su i u ovom položaju kozlića , koji je nazivan veliki , pokušavali da ponove sve skokove. S obzirom na težinu preskoka u ovom položaju, mali broj igrača je uspevao da ih izvede. Ukoliko jedan od preskakača ne bi pravilno izveo preskok, umesto zamene pozicija sa kozlićem,  ispadao bi iz igre.
http://www.detinjarije.com/povratak-tutumisa-i-trule-kobile/
http://www.detinjarije.com/povratak-tutumisa-i-trule-kobile/

12. Žmurke plus naravno “5, 10, 15…100! Ko se nije sakrio žmura biiiio” i “puj spas za sve nas” kada kaže poslednji skriveni igrač i tako spasi prethodne, pa opet isti žmuri.

 
Izvor: http://ivyleagueinsecurities.com/wp-content/uploads/2009/12/hide-and-seek.jpg
14. Penjanje na drvo

15. Oduzimanje zemlje samo što smo mi u polja upisivali nazive država.

16. Lastiš

 
Ema esesa *
Dve devojčice drže lastiš kod članaka na nogama.
Treća devojčica počinje sa igrom tako što stane paralelno sa lastišem, preskače prvi deo lastiša, zatim leva noga unutar lastiša, pa desnom opet drugi deo lastiša, i tako nazad. Sa završetkom tog dela kod članaka ako nije dotakla lastiš nastavlja dalje (lastiš se podiže) : idu kolena, butine, kukovi, struk i na kraju vrat.
Drugi stepen te igre su prsti. Prstima se drzi lastiš i isto sve ispočetka. Dodaje se jedan po jedan prst.
Uz skakanje preko lastiša pevala se pesmica :
EMA ESESA, ESESA, PIPI JA.
 
17. Organizovanje maskenbala. 
U tome su nam pomagali malo roditelji. Maske smo sami pravili, nismo ih gotove kupovali. Struju bismo sproveli na igralište. Za muziku. Roditelji bi napravili poneki slatkiš. A mi smo unapred pripremili diplome i nagradice. I imali voditelja programa. Sjajno! Ali nijednu fotografiju pod maskama nemam. Nije se tada škljocalo na sve strane, prosto se u svemu „samo“ uživalo.

18Igre bez granica. 
Tu smo sve moguće i nemoguće uvrstili, od nošenja jaja u kašikama, do brzog ispijanja litre vode, skakanja u džaku, preskakanje prepona itd.
 
19. Klikeri (i mi devojčice smo znale da se zaigramo).
 
20.  Školice na primer OVAKO ili ipak malo drugačije 🙂

Izvor: http://superdete.com/kreativna-radionica/napravite-sami-kreativne-igracke
21. Skliz u kartonskoj kutiji. 
Napravili bismo na nekom brežuljku tobogan, od kartona pocepanih kartonskih kutija koje smo pronalazili pored kontejnera, koje su trgovci iz okolnih prodavnica tu ostavljali. Potom sednemo u jednu kutiju i fiiiiiiiiiiiis! Mirisa tih kutija se i danas sećam.
 
22. Povezivanje ili Hajde da se povežemo!
Moje omiljeno. Živela sam u zgradi i imala terasu, sa ogradom za cveće. Uzela bih vunicu i prebacila preko jedne šipke na ogradi, pa klupko sa jedne strane i slobodan kraj sa druge strane stavila u kesu i samo slobodan kraj zakačila štipalicom za kesu. Drugarica bi sačekala ispod terase da se kesa spusti (otpuštajući vunicu sa klupka), a potom bi nosila tu kesu do svoje terase (i dalje odmotavajući klupko). Ponovila bi postupak mog spuštanja konopca, samo obrnuto (spustila bi neki konopac, štipalicom bih pričvrstila svoju kesu, ona bi povukla to gore i lepo povezala oko neke svoje ograde slobodan kraj i kraj na klupku i tu konačno odstranila klupko. Tako smo mi slali pisma jedni drugima, kačeći ih sa štipalicama i povlačenjem konopca ih prenosila na željenu adresu na drugoj strani. Znali smo i zvonce da okačimo. Pa poneki slatkiš tek ispečen iz mamine kuhinje (u kesu, pa na konopče). Ma nema veće sreće nego kada ujutro protrljaš oči i vidiš pismo. Uh! Verujem da su mi još u devojačkom stanu ta pisma. Radost neopisiva! Moja draga Mara, veza najjača, to najbolje zna!

23. Okoš bokoš *
Deca ispruže šake u obliku pesnice i stanu u krug. Jedno dete broji i pritom udara sa svojom pesnicom druge pesnice, kao mali čekić. Pre brojanja mora da „pljune“ pesnicu sa kojom će da udara, izgovarajući „puj“. Brojalica ide ovako: „Okoš bokoš, prdne kokoš, pita Baja, kol’ko tebi treba jaja?“. Odgovara dete kod koga je stala pesnica, npr. 5. Broji se redom: 1, 2, 3, 4, 5 i na koga padne zadnji broj, ta ruka ispada. I tako sve u krug dok ne ostane jedna ruka- taj je pobednik.

24. Gluvi telefoni *
Deca sednu, stoje, čuče, leže, kako god im je lakše. Ovo smo se obično igrali kada se umorimo od igara u kojima se skače. Jedno dete započne igru tako sto šapne drugom detetu jednu reč. Reč može da bude mnogo komplikovana ili sasvim jednostavna. Svako dete šapne drugom detetu sto tiše može. Kada se dođe do poslednjeg deteta, ono izgovara reč naglas. Obično se rec izgovori pogrešno i onda se svi smeju. Ova igra je odličan primer da ne treba da ogovaramo, jer se obično sve izdeformiše kod prepričavanja, čak iako je prvi izvor prisutan.

25. Pinćike. Donele su nam je drugarice jednog leta posle raspusta provedenog kod babe i dede. verujte mi, zaboravila sam pravila igre, sećam se samo da smo ređali kamenje, jedan na drugi, nešto gađali, trčkarali… ako se neko seti neka javi 🙂
 
 
27. Piknik sa lutkicama i sudićimaObično u periodu od 14-17h, kada se po dnevnom redu odmaralo. Uzeli bismo ćebence, postavili ga u hladovinu neke zgrade, doneli lutkice, posudice (sudiće), pravili cvetne ručkove, presvlačili, šetali…
 
28. Crni petarObično smo igrali uveče, umorni, pred odlazak kući
 
29. Kaladont. Još jedna igra kada su noge umorne.
 
 
31. Zanimljiva geografija. Sjajna za interaktivno, ali i samo- učenje, u toku priprema za novu igru
 
32. Iks oks kredom, na betonu
 
33. Vešanje kredom na betonu

34. Mice
 
Simpatičan prikaz starih narodnih igara u našim krajevima možete videti OVDE
 
* FB stranica Sećanje na detinjstvo kroz dečije igre
** Tijana Jakovljević, Dečije igre kao model folklorne komunikacije. Muzej grada Novog Sada, Novi Sad, 2009
 
 

About The Author

Ostavite odgovor

Close